Осим отказаног концерта Баћушки, о чему сам писао у претходном тексту, у Београду се протекле године догодила још једна забрана концерта метал бенда. У питању је састав Визант из Никшића. Фронтмен овог бенда је Алесандар Зејак, доктор економских наука (одбранио је два доктората; прим.аут.), аутор два романа, три збирке поезије и две књиге у којима се бави савременим друштвом. Зејак је дубоко посвећен православљу. Појац је у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. Веома талентован музичар и песник, велики српски родољуб, аутор је многих антологијских рок песама у којима слави Републику Српску, Црну Гору, Косово и Метохију, али и подсећа на жртве страдале у логору Јасеновац, на оне током тзв. акције „Олуја“, као и на све српске борце страдале у борби за националну слободу.
У неким интервјуима које је давао, Зејак прича како његову најдражу публику чине управо људи огрезли у некаквом греху, па и оном који се данас сматра врлином – мислим на српску „србомржњу“, односно, аутошовинизам у Срба. Разлог због кога овај аутор воли овакве слушаоце веома подсећа на библијску причу о залуталој овци, која је Пастиру важнија но читаво стадо које је на окупу. Као и Господ, који је сишао међу своје стадо не би ли залутале вратио правом путу, као Христови апостоли, који проповедају веру међу незнабошцима, Зејак се одлучио на веома храбар и рискантан подвиг, да проповеда Христову веру у оквиру музичког жанра међу чијим је слушаоцима и те како модерно бити анти-теистички настројен. Са друге стране, много је слушалаца Византа међу људима којима метал (као дериват рокенрола) никако није близак. Ретко ком бенду, који на овај начин приступа музици, пошло је за руком да направи толико антологијских рок песама.
…
Док сам писао овај текст, на моменат сам помислио како је наш народ сложан једино када је поробљен и окупиран. Онда сам размислио мало боље и сетио се страшног братоубилачког рата, који је, пре 80 година, само формално завршен. У Другом светском рату, највише Срба страдало је од усташа, а одмах затим, од Срба. Године 1944. несрећни грађански рат међу Србима само формално је завршен. Више се не пуца бојевим мецима… Ипак, рат се, у другачијем, хибридном облику, преселио на све могуће сфере, па и на културу. Од како се усталила „демократска власт“, овај рат је интензивиран. У њему учествују људи привржени свом национу, они који су свесни да су интереси државе и те како везани за интерес свих који у њој живе, као и они који се боре управо против државних интереса – и против властитог народа. Ови људи живе у Србији, али мрзе и земљу, и своје сународнике. Један део њих добија огромну количину новца који је потрбан за овај вид тзв. мрежног рата. Њих, донекле, могу и да разумем. Живе на високој нози, успели су чак и да материјализују своју мржњу, а не дира их апсолутно нико. Међутим, као и на свим зараћеним странама, и ови људи у својим редовима имају оне који би могли бити оквалификовани као – корисни идиоти! То су они чија лична фрустрација и мржња према сопственом народу надилази здрав разум, па су спремни на којекакав „активизам“ без икакве новчане надокнаде (што, наравно, олакшава посао Великом Брату, који све ово посматра и ужива у наслади).
Шта је довело до толико негативног става о себи самом код Србина из Србије, питање је које надилази Јунгову аналитичку психологију (и сазнања о колективној свести), и спада у домен антропологије. Један од ексцеса који је медијски прошао потпуно незапажено, а везан је „активизам“ дежурних „србомрзитеља“, догодио се протекле године у јуну, у Београду, када је власник једног клуба одлучио да забрани концерт гостима који су потегли чак из Никшића. Те летње вечери, у клубу Фест, требало је да наступи метал бенд Визант. Све је било спремно за још једну добру свирку. Међутим, током тонске пробе, само сат времена пре него што је концерт био заказан, када су гости из Никшића засвирали песму посвећену Косову и Метохију, власник клуба „напрасно“ је одлучио да концерт откаже и момке истера из свог простора. Неколико дана раније, Саша Зејак и екипа засипани су претњама и увредама на интернету (а где би другде?), да би их, на зидовима клуба, дочекали увредљиви и претећи графити. И, премда су музичари превалили дугачак пут, као и поштоваоци бенда и љубитељи њихове музике, који су се окупили из градова широм некадашње СФРЈ, концет није одржан.
На питања о томе шта се догодило летос у Земуну, Саша Зејак је рекао:
Прије концерта су нас дочекали графити, неки увредљиви, неки пријетећи, и док је трајала тонска проба и свирала се „Земља светих ратника“ власник клуба је прекинуо пробу и рекао да напуштимо клуб и да се такве пјесме ту неће свирати. Ми смо то наравно одбили и после пар сати изашли пред окупљене браћу и сестре и одржали концерт на отвореном! Пјевали, дружили се и само нашим залагањем Клуб фест је остао читав.
Овај догађај само иде у прилог истинитости тврдње Невена Милаковића, једног од највећих живих српских песника, родом из Подгорице. Аутор песме „Вила са Кошара“, написао је нешто што најпрецизније описује суштину модерног, хибридног грађанског рата који се води у Србији:
Дошло је време да фашисти антифашисте називају фашистима.
…
Када помињем два метал бенда и њихове отказане и/или забрањене концерте, упада у очи прашина која се дигла када су у питању Пољаци (који се изругују нечему што је наше) и индиферентност медија када су у питању Срби из Црне Горе (који славе наше јунаке, историју, традицију). Шта се може закључити о земљи у којој медији вриште због забране некаквих сатаниста, а ћуте на забрану српских родољуба? Управо оно што је Зејак рекао приликом интервјуа за портал Чудо – да је од свих земаља у региону „Србија на највећем удару свих врста малигних утицаја и под директном паљбом хибридног рата“, као и да је „најопасније то да се против поретка директно усмјеравају активности појединаца, формалних и неформалних група, на начин да се покушава изазвати потпуни грађански хаос“.
Да ли Зејакове речи некога подсећају на збивања у нашој земљи, протеклих година? Има ли, можда, и (не)извештавање медија о поменутим метал концертима, везе са овим о чему је Саша Зејак говорио?
МИШЕВИ У СВОЈИМ РУПАМА
У претходном тексту помињао сам „Синдикално пролеће“, најновији албум реп састава Боградски синдикат. Ако се упореде теме њихових и песама Византа, као и став када су у питању Косово и Метохија, српске земље ван матице, страдање Срба у протеклом веку, српски национални интерес, однос Србије према Русији – долази се до закључка да су у питању два веома сродна бенда. Разлика је једино у врсти музике, односно, музичкој подлози за њихове стихове. У време Литија у Црној Гори, популарни Синдикалци избацили су песму „Свиће зора“, док је Визант снимио песму „Сачувајмо светиње“. Такође, оба састава имају песме о Косову и Метохији („Гето“, „Догодине у Призрену“ и „Нико не може да зна“ урадио је Синдикат, док су Византове „Земља светих ратника“ и „Српско срце Јоханово“), о Републицу Српској („Једина Српска“ – Синдикат; „Небо орлова“ – Визант), као и о страдању Срба у Јасеновцу („Теци реко“ – Синдикат; „Савине звијезде“ – Визант). Оба састава имају и песме које славе Русију („Љубав у инат“ и „Ми ћемо победити“ – Синдикат; „Русија“ – Визант).
За разлику од Византа, који није успео да одржи концерт у једном београдском клубу, момци из Београдског синдиката наступили су годину дана раније пред неколико хиљада људи на стадиону Ташмајдан. Исто тако, ови момци су протекле године наступали и на балкону Градске скупштине, приликом дочека српских „сребрних“ кошаркаша, којима су се придружиле и наше најбоље одбојкашице, као и најуспешнији амбасадор наше земље – Новак Ђоковић.
Да ли неко мисли да је концерт Београдског синдиката могао да буде отказан или забрањен под притиском некаквих лажних „антифа“ активиста и њима сличних кловнова? Наравно да није! О разлогу је излишно и говорити… Тврђи гитарски звук није популаран, а Визант, премда најквалитетнији у региону у оквиру свог жанра, успео је да окупи неколико стотина слушалаца у Београду. Реп је, међутим, из године у годину све популарнији, док Београдски синдикат окупља десетине хиљада слушалаца.
Постоји ли неко ко сме да се супротстави армији њихових слушалаца?
КРАЈ ФЕЉТОНА
