Благословена питања „зашто“! Њих је освештао Сам Христос, умирући на Крсту: „Боже мој, Боже мој, ЗАШТО си ме оставио (Мт. 27, 46). „Боже Мој, зашто си Ми то учинио; Шта Сам Ти скривио“ Зар нисам Ја – Твој Син“ То је исто ово питање које и ми постављамо, али и оно је остало без одговора. На њега није било одговорено на видљив начин. Одговор су показали даљи догађаји.
Мноштво сличних горких питања изрекла су уста многострадалног Јова и написало је тршчано перо пророка Давида: свештена историја забележила је трагичну смрт њихове деце. Истовремено, ова два човека показују нам пример задивљујуће вере. непоколебљивости и трпљења.
Ово питање ми упућујемо Богу, постављамо га сами ти и оним људима који нас, како осећамо, посебно воде. Постављамо то питање углавном зато да бисмо изразили оно што се “у нама догађа истовремено се надајући да ће се неко сажалити на нас. ко Може да нам да одговор Свети Василије Велики обраћајући се једном жалосном оцу рекао му је да бол чини човека толико осетљивим да постаје попут ока које не подноси ни трунку прашине. Чак у најнежнији покрет појачава бол човека који пати. Речи које се наводе као логички аргументи постају неиздржљиве. Само сузе. само недоумица, ћутање и унутрашња молитва могли би да умире да просветле таму и породе мало наде.
БОЛ ПОРАЂА ИСТИНУ, САОСЕЋАЊЕ И МЕЂУЉУДСКО ЗАЈЕДНИЧАРЕЊЕ
Бол не само да буди нас, него и рађа љубав у људима који нас окружују. Они се труде да се ставе на наше место. Осећајући се и заштићенима, покушавају да поделе наша осећања која им нису пријатна. И то им полази за руком. Бол рађа трпљење, и истовремено – везу с нашим ближњима, пуну љубави. Бол порађа истину. У нашем срцу појављује се саосећање. У томе се и крије одговор. Тако у наше срце долази утеха. Сладост и спокојство утехе осећају се више од бремена преживљене боли.
ОДГОВОР СЕ РАЂА у НАМА
Како сведочи сведочи наука, од једних истих родитеља на свет могу доћи многа сасвим различита деца. Ми се и споља јако разликујемо једно од другог, а унутрашњи свет сваког човека сасвим је јединствен. Услед тога, ако неко са стране покушава да одговори ми смо скривено питање, он ће нарушити наше свештено право: ми смо дужни да сами пронађемо свој одговор, који нам је припремио Бог. Туђа мудрост нарушава Божију истину и слободу у нама. Велика грешка крије се у томе што одговор очекујемо, са стране од неког другог. Ко до мудраца или просвећених људи, или од философа, или од свештеника може бити уверен у исправност аргумената и у то да тачно зна одговор на наше тако лично питање? Одговор можемо да пронађемо једино унутра себе. Не у некаквим аналогним случајевима, не у гломазним књигама не у рецептима за утеху које дају мудраци. Одговор се не налази негде изван, њега не зна неко други. Он се рађа у нама. И наш сопствени одговор – дар је од Бога.
БОГ НАС ИЗВОДИ ВАН СФЕРЕ ЧИСТО ЉУДСКОГ
У крањој линији на сва ова „зашто нема оних одговора које ми по својој људској немоћи и ограничености очекујемо. Ако нисмо следили обичну логику, решење се не може пронаћи. Зато нам је и Христос врло мало говорио о смрти. Он ју је једноставно Сам примио, поднео је више страдања и бола од било кога другог. И када је васкрсао, Његова су уста више била испуњена живим дахом него речима. Он ништа није рекао о животу или смрти – само је пророковао о Петровом мучеништву. На бол се не може одговорити аргументима. Јер ни смрт, ни неправда – немају логичко објашњење. Ова питања разрешавају се надахнућем које долази од Бога. Она се разрешавају Духом Светим и превладавају смиреним прихватањем воље Божије, која је увек истинита и истовремено тако недокучива. Искушење рађа буру питања на која нема одговора. Грчевито се хватајући за „зашто“, „можда“ и „кад би“, ми чувамо наду и преживљавамо у овом свету, очекујући нешто поузданије и постојаније. Но, тог поузданијег и постојанијег нема у људском решењу које нам се нуди, него се скрива, да би га донела неочекивана натприродна Божанска утеха. Сваки наш покушај да га заменимо нечим људским претвара се у неправду према нама самима. Ограничавајући се оквирима рационалног приступа, ми само појачавамо своју лину трагедију. У дијалогу с болом, неправдом и смрћу приморани смо да изађемо ван сфере чисто људског. Ту се криј не само излаз ма несреће, него и добробит.
ЈЕДИНА ПОВОЉНА МОГУЋНОСТ
Питање можемо да поставимо сами, али одговор на њега треба да чекамо, тога или нема, или је Он допустио ово искушење, како би нам даровао јединствену могућност, Да није било распећа, не би било ни Васкрсења, И Христос би тада био само добар учитељ, а не Бог. Бог нам даје јединствену могућност да се издигнемо изнад својих слабости, да изађемо из сфере људског. Остаје нам само да увидимо ову могућност и да је на прави начин искористимо. У том случају духовна корист од онога што се догодило биће много већа од силине и бола и несреће и патње,
Смрт, бол и неправда представљају тајну која се може нарушити неопрезном речју. У таквим околностима истина не може да буде изражена као мишљење или аргумент, него се пројављује у смиреном прихватању бола. Тај пут на граници између живота и смрти, између роптања и славословља, између чуда и неправде, са свим његовим неочекиваним заокретима и скривеним трњем, показује нам истину живота. Ономе ко одоли искушењу, истина се открива у таквом виду у каквом је он никада себи није представљао. Бол, у ономе ко може да га поднесе, рађа првобитну осетљивост и открива стварност која се другачије не може видети. Ти догађаји и откривења свакако постоје: изазов је у томе да отвориш очи и да ћеш онда моћи да сагледаш оно што треба видети.
Нажалост, постоји неспорна истина: тек када изгубимо нешто веома драгоцено, ми спознајемо и схватамо нешто веће.
Уверен сам: ни бол, ни неправда не могу да пониште љубав Божију. Бог постоји. Он и јесте љубав и живот. Савршена љубав и сва пунота живота. И највећа тајна Његовог битија је – Његово сапостојање са патњом, неправдом и смрћу.
Можда је највећи изазов за свакога од нас – живети са својим личним болом, с надом примати у загрљај та дубока питања „зашто“, и с унутрашњим смирењем чекати Бога међу тим „неправдама“ које нам, чини се, Он шаље.
Пре неколико дана пришла ми је једна млада девојка. Изгледало је да кандило њеног живота једва трепери. Кроз неиздржљиву бол, приметио сам наду. У њеним уплаканим очима видео сам радост, силу и мудрост. „Хоћу да живим“, рекла ми је. „Али нисам дошла да бисте ми ви то потврдили. Дошла сам да ми помогнете да се припремим за одлазак са овог света.“
„Ја сам свештеник живота а не смрти“, одговорио сам јој „зато и ја хоћу да живиш. Но, дозволи ми да те нешто упитам. За време тешког искушења које ти је послато, да ли си се икада упитала: Зашто ми се ово догодило Боже?“
„Не разумем вас, оче. Ја питам: Зашто ми се ово још није догодило Боже? И не чекам своју смрт, него своје просветљење“.
Митрополит Николај (Хаџиниколау) из књиге – За свет који нестаје – три сузе покајања и наде
