Молим вас за опроштај за претходни дуги цитат. Изнео сам то зато што скептици покушавају да убеде своје читаоце да је ова потрага на Велику суботу лаж. Атеисти свесно занемарују чињеницу да је садашњи обичај провере свих радњи у вези са примањем огња (преглед капеле, печата на вратима, страже, као и провера Патријарха) настао под околностима жестоке борбе против хришћанства муслимана, који су владали Јерусалимом од 7. до почетка 20. (са изузетком 12. века). Турске власти су хтеле да дискредитују ову појаву и употребиле су све начине да спрече распламсавање ове ватре, јер она сведочи да је хришћанство од Бога.
Скептици лукаво прећуткују да су Турци, заузевши Палестину 1517. [од такође муслиманских Мармелука], сваке године 400 година подвргавали Патријарха и Едикулу претресу који није био нимало „позоришни“, како неки неверници вређају. Шта је спречило исламске владаре да докажу да је Огањ превара, чиме би разоткрили хришћане и лишили их импресивног сведочанства о истинитости њихове вере?
Ево шта је један руски ходочасник писао у 17. веку: „И пошто се приближио Васкрс Христов, у петак Страсне седмице, близу вечерње, по наређењу пашином, Турци милошћу Божјом отпечатише велику цркву – Светињу над светињама и Васкрсења Христовог и Митрополит и Архиепископ и старешине и сваки ред људи верујућих у Христа, ходочасници и мештани, Грци и Арапи, уђоше у цркву и почеше да поју вечерње…. И време се приближило отпева празничног вечерњег, а митрополит се попе у капелу где је био Гроб Господњи. И капела у то време беше запечаћена, и огањ угашен; а Турци добро претресоше митрополита, да се увере да нема кремен, ни ложишта, ни трута, ни сумпора; и ту капелу су му отпечатили.
И митрополит је на вратима капеле и гледа Деизис [икона Богородице и Јована Крститеља који се моле Христу, право на исток, и навише у небо гледа, где је разбијена купола, узносећи хвалу Богу са нежним сажаљењем срца и са сузама; и молио се тако два сата. И док је сат откуцао 11. час, над куполом те велике цркве, гром с неба одјекну три пута; и Грци и Арапи почеше да викају великим гласом: ‘Агиос, агиос, агиос’, што је на нашем језику ‘Свет, Свет, Свет, Господар Саваот’, и почеше да се крсте.
После ове грмљавине, три плавичасто сива голуба су заиста полетела горе и ова три голуба седоше на тој разбијеној куполи: један седе са истока, а други седе са југа и трећи на западу. А митрополит се прекрсти, и попе се у ону капелу, и тамо бејаше дуго; а пречасни старац је стајао испред те капеле на вратима и често гледао у ту капелу — како се час отвара, час затвара. Тада се изнад Гроба Господњег прво упалила лампада од небеског огња; и за кратко време из те капеле изађе митрополит и изнесе два снопа упаљених свећа у обе руке и стаде где му је било припремљено место, и сви хришћани пале своје свеће од митрополита, а Турци после овога запалише свеће; и тај небески огањ… не као земаљски огањ“. (Живот и путовање у Јерусалим и Египат казанског грађанина Василија Јаковљевича Гагаре (1634-1637) //Православна палестинска збирка [приповедака]. Санкт Петербург, 1891. Издање 33. стр. 33-34.)
Да ли је заиста могуће да су током 400 година паша и његови страшни јањичари били толико слаби и нејаки да не би морали да укину овај обичај да је то била превара? Благодатни огањ силази сваке године више од хиљаду година. Узмимо условно као порекло чуда извештај европског монаха, оца Бернарда (око 865. или 870. године), који се недвосмислено позива на чудо силаска Благодатног огња:
„У Велику суботу, претходног дана Васкрсу на јутарњој црквеној служби у Цркви Гроба Господњег, после певања „Кирие Елеисон“ (Господе, помилуј), силази анђео и пали лампаде које висе над Гробом Господњим. Патријарх ову ватру предаје епископу и на крају целом народу, да свако може да запали ову ватру у свом дому. Садашњи Патријарх се зове Теодосије [863-879]; позван је на овај положај због своје побожности“. (цитирано према: Димитриевски А.А. Свети огањ на Гробу Господњем на Велику суботу. Санкт Петербург, 1908. стр. ви).
Од тог патријарха Теодосија до садашњег патријарха Теофила било је 72 патријарха. У годинама 1931-1935 и 2000-2001, јерусалимска катедрала је била „удовица”; а Благодатни огањ примили су митрополити. Да ли је заиста могуће да током 11 ½ векова ниједан од 72 поглавара Цркве плус неколико митрополита није био спречен својом хришћанском савести да почини тако тежак грех — намерну и бешћутну обману мноштва верника?
Треба додати и да је у Едикули заједно са православним патријархом присутан јерменски епископ. Претходно поменути стражар на Гробу, отац Митрофан, прича: „Тада сам својим очима видео како су воском запечатили Едикулу, ја стојећи ту поред њих, на вратима Гроба. После свечаног Крсног хода, тачно у 12 часова, врата Едикуле су широм отворена, све траке и восак су скинуте, а први је ушао Патријарх. После њега у својству посматрача, уследио је представник Јерменске цркве који је имао примат. Његова главна дужност је да пажљиво прати сваки потез Патријарха. Обично у други унутрашњи део Едикуле, где се налази Животворни Гроб Господњи, јерменски представник не сме да уђе, већ само посматра радње нашег Патријарха из Анђеоске припрате [ непосредно суседни први део Едикуле].“
Скептици чак и не размишљају о моралним импликацијама своје делатности: потврђујући исправност својих тврдњи, скептици морају хиљаду година да клеветају све Патријархе Православне Цркве, приписујући сваком од њих лаж, плаћеност и кукавичлук.
Шта скептици цитирају против чињеничних доказа о чуду?
Неколико изјава људи који нису били очевици:
1. Цитат из писма архиепископа полоцког Мелетија Смотрицког (1577-1633) цариградском патријарху Кирилу Лукарису (1572-1637): „Ваша светост се вероватно сећа да сам вас једном питао зашто Ваш претходник на вашем бившем месту патријарха александријског Мелетије, када пише против новог римског календара и покушава да докаже супериорност старог календара у односу на нови, наводи као потврду свог мишљења различита чуда, не искључујући и оне које се више не јављају; али зашто потпуно занемарује да помене то велико годишње чудо у Јерусалиму? На то питање Ваша Светост ми је у присуству двојице ваших домаћих високих званичника — протосинђела јермонаха Леонтија и архиђакона Александријског Патријарха — одговорила да ако се ово чудо заиста дешава у наше време, онда би сви Турци одавно већ веровали у Исуса Христа. Још оштрије је о томе говорио јерусалимски Патријарх, управо онај који добија пламен, износи га и разноси народу. Дакле, жалосно је рећи да, у вези са овим чудесним пламеном који се у пређашња времена заиста јављао, а сада је због наших грехова престао да се јавља, наша православна браћа више воле да буду у сагласности са таквим јеретицима као што су Евтихијани, Диоскори и Јакобити који верују у ово чудо пре него код католика, који не верују у ово чудо из веома ваљаног разлога, посебно ако се има у виду шта јеретички Абисинци за то време раде на Гробу Господњем“ (Ивински Павел. Источнословенска књижевност у Велико литванско кнежевство, Вилнус, 1998, стр. 111-112, на руском).
Прво, невероватно је да скептици уопште износе овај цитат; очигледно нису пажљиво прочитали и нису приметили да је цитат против њих самих, јер Мелети Смотрицки признаје чудо Светог Огња, а затим додаје да је Огањ престао да силази због грехова народа: „О овом чудесном пламену који се у пређашња времена заиста јављао, а сада је због наших грехова престао да се појављује. Друго, Патријарх Цариградски Кирил Лукарис никада није примио ватру, тако да његова изјава ни на који начин није извештај очевидаца. На овај начин могуће је цитирати било ког епископа. Треће, скептици намерно прећуткују и личност и верска убеђења архиепископа Мелетија Смотрицког. Митрополит Макарије Булгаков у „Историји Руске Цркве” даје архиепископу Мелетију ову оцену: „Он није имао чврста верска убеђења, што је највероватније било резултат његовог васпитања. Његово лично верско васпитање одвијало се под три утицаја: под утицајем православља у детињству, под утицајем строгог латинизма (римокатолицизма) у младости и под утицајем протестантских идеја када је већ ушао у зрело доба. Најјачи утицај био је други, јер се десио у том периоду Мелетијевог живота када су се његове менталне моћи будиле и јачале; овај утицај на његово васпитање се наставља током његовог боравка у језуитској академији у Виљнусу, а изводили су га такви „мајстори свог заната“ као што су језуити. Отуда и не чуди што Мелети није био чврст у својој вери, већ је стално колебао, прво на једну, па на другу страну, зависно од прилика, све док се на крају није потпуно предао латинизму… случај Мелтетија Смотрицког изазвао је најживље учешће у Риму. Тамо је била велика радост када су примили извештај о његовом прихватању Уније*. И сам папа Урбан VIII се удостојио да му пошаље посланицу у којој је поздравио прелазак из раскола у Католичку цркву и изразио жељу да настоји да преобрати друге расколнике. Сви списи [Мелетија] Смотрицког, почев од „Апологије“, писани у одбрану уније и латинизма од православља, добили су од католика претерану или „неумерену“ похвалу. Многи, укључујући кардинале, писали су му писма и хвалили га као најученијег човека и као „пољског Цицерона“. Сам папа је изразио жељу да ови састави буду у латинском преводу и тако је Мелетије превео његова дела и послао их папи; а папа је наредио да се Мелетијеви рукописи ставе у његову одабрану апостолску библиотеку у замку Светог анђела“ (Историја Руске Цркве. Том 5, Одељак 1, гл. 4).
Мелети Смотрицки пише: „Јерусалимски патријарх је још оштрије говорио о томе.“ 1608-1644 јерусалимски патријарх је био Теофан III. Овај цењени патријарх мајке свих хришћанских Цркава примао је Благодатни огањ 37 година. Ако прихватимо реч Мелетија, онда испада да је Патријарх све време глумио лицемера. Зашто да, у тако фундаменталној ствари, верујемо човеку који је издао Православље, а не поштеном служитељу Цркве који се храбро борио и успео да сачува права и привилегије за Православну Цркву у храму Гроба Господњег, у цркви у Витлејему и у пећини Рођења. Владар Палестине, Мухамед-паша, ухапсио је патријарха Теофана због његове упорности и био врло близу да га погуби.
2. Ако судимо према броју цитирања и позивања, онда скептици највећу тежину придају записима архимандрита Порфирија Успенског (касније епископа) у његовом часопису „Књига мог живота“. Он преноси причу о епископу Дионисију Филаделфијском (у Малој Азији). У овој причи архимандрит Порфирије приповеда да је митрополит Мисаил рекао епископу Дионисију да ложи ватру из лампаде. Епископ Дионисије то препричава архимандриту Порфирију, а отац Порфирије је то записао у свом дневнику. Било би прикладно да се сетимо једног најважнијег римског закона: testis unus, testis nullus (Један сведок – ниједан сведок); али цела поента је у томе да у овом случају немамо ни једног сведока, јер онај ко нас повезује, архимандрит Порфирије, није био сведок.
Са становишта закона, за судију који мора да донесе пресуду у конкретном случају, ова врста сведочења има нулту вредност. Са становишта логике, као што је раније речено, овде је флагрантно прекршен закон довољног разлога. Користим реч „флагрантно“, јер ако неко прихвати као истинит овај двоструко изречени тј. из треће руке извештај, суочава се са неизбежним логичним закључком да за обману верника није крив само митрополит Мисаило већ сви патријарси плус митрополити који их замењују преко хиљаду година.
Логика је тачна дисциплина. Она ригорозно формулише захтеве доказа: „о чему није могуће говорити, а о чему се мора ћутати” (Витгенштајн, Лудвиг. Tractatus Logico-Philosophicus. 7). Што се тиче архимандрита и касније] епископа Порфирија Успенског, ког скептици цитирају, они који су упознати са његовом биографијом сматрају да је немогуће да имају поверења у његов извештај о Благодатном огњу.
Епископ Порфирије је познат као особа која је покушала да дискредитује друга чуда и предања прихваћена од Цркве. У предговору књиге „Посмртна пророчанства Светог Нила Светогорског мироточивог” (Санкт Петербург, 1912) читамо: „Давно штампана и широко распрострањена широм Русије су вишетомна дела архимандрита Профирија о Светој Гори. У овим опширним, тешким књигама упокојеног епископа Порфирија (да му не буду на оном свету) он корак по корак исмејава и научним информацијама одбацује скоро сва светогорска предања о разним чудима, показујући врло мало поштовања према Атонској светињи и светињама ругајући се Атонцима због њиховог подвижничког и духовног труда итд.; у Русији ове књиге се могу наћи у свакој богословској библиотеци и у многим црквама; налазе се и на Светој Гори у манастирским библиотекама. Укратко, ове књиге Епископа Порфирија које су биле распрострањене по свему судећи имају велики потенцијал да поткопају поштовање према Светој Гори; међутим, да ли се овај потенцијал на било који начин огледа у односу православне Русије према Атосу, у количини њених удовичких лепти које теку на Атос?! -Ни најмање! Света Гора Атос је под посебном заштитом Царице Небеске. Сама Богородица, Царица неба и земље, има Атос под својим окриљем.”
Исти овај епископ Порфирије Успенски је грубо изнео своје мишљење о Синајском кодексу (рукопис 4. века), који је благо Цркве; био је против црквене употребе овог непроцењивог рукописа. Познати путник и истраживач антике Абрахам Норов објавио је посебну књижицу „У одбрану Синајског рукописа од напада оца-архимандрита Порфирија Успенског“ (Санкт Петербург, 1863). Господин Норов пише: „Након појављивања у свету Синајске Библије (Кодекса), добио сам вест о брошури коју је објавио отац-архимандрит Порфирије под насловом „Мишљење архимандрита Порфирија Успенског о синајском рукопису који садржи део Старог завета и сав Нови завет, а такође и Посланицу апостола Варнаве и Хермесову књигу. Убрзао сам се да га набавим, надајући се да ћу профитирати од истраживања оца архимандрита, који је дуго живео на Истоку и који је познат по свом путовању на Синај и који је први указао на постојање овог кодекса и делимично га описати, али сам био запањен и дубоко ожалошћен видевши да текст оца архимандрита није ништа друго до најједљивији чланак уперен првенствено против личности г. Тишендорфа обучен у свете редове. Уз крајње жаљење, узимам своје перо, али сматрам то својом дужношћу; јер овде није сврха анализа личности оца архимандрита или господина Тишендорфа, већ одбрана светог писаног споменика избаченог из пламена Омаровог, сачуваног толико векова на гори Синај, држаног у рукама светих отаца и пустињака који су на њој оставили ознаке свог читања, а сада оскрнављени и предани на искључење из Цркве само зато што — као што је јасно из састава о. архимандрит— г. Тишендорф није препознао оца Архимандрита као првог који је Кодекс открио у манастиру Синају. Ово скрнављење [тј. брошуре оца Порпирија] од особе обучене у свете ордене, који каже да је његово мишљење „плод слободне библијске критике и првина на тлу наше богословске литературе“, и да „нико, читајући је (његову брошуру) рећи ће следствено да свештенство у Русији нема своје разумевање Библије, ни своје семе за сејање, ни виљушку за одвајање кукоља од пшенице. Ово скрнављење би, кажем, могло оставити дубок утисак на оне који не знају грчки језик и неће држати у рукама ову штампану публикацију кодекса, али не и за оне за које је објављени кодекс доступан по својој скупој цени и штампан у малом броју примерака… Могли бисмо да напишемо опширан чланак о оповргавању свих погрешних тумачења и лажних гласина оца архимандрита, јер његово мишљење представља широко поље за критику; али за то је потребно време, а ми смо пожурили да умиримо ум оних који воле Реч Божију, поводом напада оца архимандрита Порфирија на један од најстаријих писаних споменика Светог Писма“.
Најзад, извештај архимандрита и касније епископа Порфирија о митрополиту Мисаилу у потпуности оповргава писац и путник Авраам Сергејевич Норов, који је, за разлику од епископа Порфирија, био очевидац силаска Благодатног огња. Путовао је у Јерусалим 1835. године, био у Едикули и у време спуштања, био у непосредно суседном Анђеоском припрату у оквиру Едикуле и видео радње митрополита Мисаила док је примио Огањ: „И тако дођосмо до Едикуле Гроба Господњег усред чудесног призора људи који се крећу у таласима или виси преко свих аркада и венаца. У Едикулу Гроба Господњег, после Митрополита, уђоше само један од грчких епископа, јерменски архипастир (који је тек недавно добио ово право), руски конзул из Јафе и ми — тројица путника. Врата су била затворена за нама. Све време лампаде над Гробом Господњим већ су угашене; једини слаб извор осветљења кроз бочни отвор Едикуле допирао је до нас из цркве. Ово је био најсвечанији тренутак: бука у Цркви је престала; све је било испуњено ишчекивањем. Стајали смо у Анђеоској припрати пред каменом који је био одваљен од врата; сам митрополит уђе у пећину Гроба Господњег. Већ сам рекао да тамо улаз нема врата. Видео сам како је остарели митрополит, сагнувши се пред ниским улазом, ушао у пећину и пао на колена пред светим Гробом, пред којим ништа није стајало и који је био потпуно го. Није прошао ни минут када је тама била обасјана светлошћу — а митрополит је изашао к нама са упаљеним свећама“ (Путовања по Светој земљи 1835. Москва, 2008. Погл. XIII).
Да се вратимо скептицима:
3. Скептици прибегавају још једном псеудо-сведоку. Они цитирају извесног „игумана манастира Светих Анђела, јеромонаха Гевонда Оганесијана из Јерменске Апостолске Цркве, који је девет година био присутан на церемонији и лично се познавао са свештеницима Јерменске апостолске цркве који су ступили у унутрашњост Едикуле“. Чудан је и логички слаб аргумент са цитатом неименованих „свештеника ААЦ“. И то је цео њихов арсенал. Ни једног очевица или директног доказа против чуда хиљаду година!
Извештај професора Н.Д. Успенског
Готово сви скептици цитирају говор професора Н. Д. Успенског од 9. октобра 1949. „Историја обреда благодатног огња служеног на Велику суботу у Јерусалиму“. Репродукује се на многим сајтовима. У очима свих неверника он има тежину из два разлога.
Прво, аутор је био професор Лењинградске богословске академије. Друго, представио га је као истраживање. У позадини полемичне збрке која обично испуњава места скептика, овај извештај се заиста истиче. Међутим, чин „професора“ не може сам по себи додати нечијим тврдњама никакву посебну уверљивост; познато је да су у 19. веку десетине европских професора (углавном немачких) који су истраживали библијске књиге на крају постали неверници и порицали Божанско надахнуће Светог писма.
Што се тиче професоровог стварног извештаја, било би погрешно назвати га „истраживањем“, јер научни рад претпоставља потрагу за истином и прикупљање материјала, креативан приступ још неодговореном питању. Н.Д. Успенски је имао негативан став пре него што је започео свој рад. Сва његова „истраживања“ била су усмерена да поткрепе његову тачку гледишта. Од огромне количине доказа и сведочења о чуду Благодатног огња, пронашао је неколико извештаја који су, како му се чинило, потврдили његов став. Десет веродостојних сведочења очевидаца у корист чуда аутор једноставно игнорише. Такав приступ није компатибилан са научним методом или принципима научног истраживања.
Лако је уочити методе којима аутор намерно прибегава. Његови закључци се своде на нулу, јер никада није био присутан у Цркви Гроба Господњег на силаску Благодатног огња, а заправо никада није био ни у Јерусалиму. Предрасуда Н. Д. Успенског према овом чуду види се у емотивно сроченој изјави на почетку његовог говора: „Било би дрскост и непоштовање према Богу сваке године очекивати од Њега знак. А шта је са Овчијим базеном у Јерусалиму? „Јер анђео сиђе у одређено време у језерце, и узнемири воду; ко год је тада први закорачио после узнемирења воде, излечио се од сваке болести коју је имао“ (Јован 5:2-4). И да ли је заиста „дрскост и непоштовање према Богу“ да и ми сваке године у исто време (празник Крштења Господњег) ишчекујемо „Велики благослов вода“? Ово чудо по свом значају и важности потпуно је упоредиво са силаском Благодатног огња на Велику суботу.“ Један од метода аутора је да тражи разлике између историјских приказа овог чуда и на тај начин дискредитује сведоке. Он цитира игумана Данила, који за разлику од неких других сведока није видео ни голуба ни муњу, већ „како невидљиво силази с неба милошћу Божијом и пали лампаду у Гробу Господњем“. После овога, Н.Д. Успенски додаје: „Примећујемо да је игуман Данило путовао до Гроба Господњег у годинама 1106-1107. Међутим, после игумана Данила, у писмима наших ходочасника у Свету Земљу налазе се и слични искази о томе у каквим се облицима и формама јавља Свети огањ, искази са унутрашњим самопротивуречностима, где ватра силази „као сунце“ , а ипак се простире на плочи Гроба Господњег „као муња“, пред очима свих присутних и који се моле.
Као пример самопротивуречности, у „Путовању“ јеромонаха Макарија и Силвестра, на ходочашћу 1704. године, читамо: „На Велику суботу око деветог часа. Ватра се невидљиво спушта са неба у лампаде, а сама ватра се распламсава и одмах постаје божански знак; са неба долази огањ као сунце над гробом Божијим, и од тог зрака лампада се запали; и сав Божји народ види благодат у огњеном облику како силази са неба, као огањ који се креће око Гроба Господњег на мермерној плочи у свакој боји са неба, као муња; и сав народ, видећи то, радује се изузетно великом радошћу због такве божанске љубави Божије према човеку“. Да је аутор извештаја користио научни, непристрасан приступ, био би толерантан на варијације облика у једној те истој манифестацији у различитим годинама.
Ходочасник В.Иа. Гагара (1634-1637) прича, као што смо већ цитирали: „И док је сат откуцао 11. час, над куполом те велике цркве, гром с неба одјекну три пута; и Грци и Арапи почеше да викају великим гласом: ‘Агиос, агиос, агиос’, што је на нашем језику ‘Свет, Свет, Свет, Господ Саваот’, и почеше да се крсте. После ове грмљавине, три плавичасто сива голуба су заиста полетела горе; и ова три голуба седоше на тој разбијеној куполи: један седе са истока, а други седе са југа и трећи на запад. И митрополит се прекрсти, и попе се у ону капелу, и тамо бејаше дуго“.
Тада Н.Д. Успенски прибегава следећој методи. Он узима Гробни типик из 1122. године, у коме је садржан редослед службе или редослед молитава који одражава црквено-службену праксу јерусалимске цркве Васкрсења у оно време: „Народ са непрестаним глас кличе: „Господе, помилуј“. Тада патријарх са онима који га окружују улази у свети Гроб, клања три пута и моли се и моли Бога за себе и за народ. Затим распаљује нешто од свете светлости и даје то архиђакону, а архиђакон народу“.
Ово древно сведочанство о чудесном огњу је драгоцено јер није само посматрање ходочасника: због чињенице да се чудо дешава сваке године, о њему се говори чак и у локалном Типикону. Пошто се у књигама које садрже манастирска правила и обреде, светлост лампаде обично не назива светом светлошћу, сваком непристрасном човеку биће јасно о чему се овде говори. Међутим, Успенски, већ имајући негативан, критички циљ, окреће се некој вијугавој логици. Он узима две раније књиге обреда и правила (Латалски рукопис из раног 9. века и Калски рукопис, касни 10. – почетак 11. века) и детаљно их цитира. У овим рукописима се не помиње свети огањ, већ се каже: „Целива свештенике и ђаконе, они благосиљају свеће и пале кандила; на овом месту аутор Успенски неочекивано изводи закључак: „Ово је једноставан и јасан одговор на загонетне речи Светогробног типика ’онда он распаљује нешто од свете светлости‘.“ За такву тврдњу нема апсолутно никаквог основа…
Цео његов извештај „О историји обреда светог огња” који скептици тако цене, изграђен је на овој произвољности. Ове године током Страсне седмице (априла 2008.) подигао се нови, можда највећи, талас публикација против чуда Благодатног огња. Овај талас изазвао је ђакон Андреј Курајев, који је у априлу 2008. године присуствовао састанку у Јерусалиму између Патријарха Теофила и новинара из Русије. Након што се вратио у Русију, дао је следећу изјаву: „Није ништа мање искрен био његов патријархов одговор о Благодатном огњу… У Патријарховом говору није било ни речи „чудо“, ни речи „силазак“. О упаљачу за цигарете у џепу вероватно није могао да говори на искренији начин.” Годину пре био је ТВ коментатор на директном преносу силаска Благодатног огња у Јерусалиму и говорио је о томе као о видљивој афирмацији истине Православља. Шта се догодило током те наредне године?
Како је изгубио веру у чудо Благодатног огња?
Испоставило се да је узрок била енглеска реч „representation“, коју је патријарх јерусалимски Теофил употребио у свом разговору на енглеском са руским дописницима. Патријарху је постављено питање: „Ваше Блаженство, ви сте један од истинских сведока великог чуда силаска Благодатног огња. Ви сте директно присутни током тога. Волели бисмо да знамо како се то дешава. Какав је био ваш први утисак када сте видели ово чудо? Шта човек доживљава? И молим вас опишите процес примања огња.“ Одговор патријарха Теофила састојао се из два дела.
У првом делу је говорио о ритуалном аспекту; стога је употребио речи „церемонија” и „репрезентација”. Шта је церемонија? Реч „церемонија“ потиче од латинског „caerimоnia“, верски обред, верско богослужење и у овом контексту се односи на ритуалне поступке који се одржавају у верским или формалним приликама. А концепт „репрезентације“ такође указује на спољашњи аспект радње. Приликом сваког сакрамента, на пример крштења, поред конкретног деловања милости Божије, постоји и видљиви ритуални аспект, односно „церемонија, представљање“. Говорећи о овом ритуалном аспекту, Патријарх Теофило затим говори о духовној страни овог догађаја: „Сада други део вашег питања; ово се односи на нас лично. Ово је искуство које је, ако хоћете, аналогно искуству које човек има када се причести. Оно што се тада дешава (на Светом Причешћу) је паралелно са церемонијом Светог Огња: понекад одређено искуство није могуће објаснити, или изразити речима.”
Ђакон Андреј је сасвим произвољно тумачио Патријархове речи „обред“ и „репрезентација(представништво)“, занемарујући његове следеће речи (о духовној страни) које убедљиво показују да предстојатељ Јерусалимске Цркве говори о истинитости овог благодатног догађаја. : „Ово је искуство које је, ако хоћете, аналогно искуству које човек има када се причести.“
Патријархов смисао је сасвим јасан, јер у тајни Свете Евхаристије примамо право Тело и праву Крв Господа нашег Исуса Христа. (Као што каже свети Кирил, јерусалимски патријарх у четвртом веку:) „Ако је, када је био позван на свадбу, учинио тако величанствено чудо, онда још више — даровавши деци свадбено тело Своје и Његову Крв за спасење — зар Он не захтева нашу веру? Стога ћемо га са пуном сигурношћу примити као Тело и Крв Христову. Јер вам се у виду хлеба даје Тело Његово, а у виду вина даје вам Крв Његова, да, причестивши се Телом и Крвљу Христовом, постанете од једног Тела и од једне Крви са њим. На тај начин постајемо христоносци — када се Његово Тело и Крв сједине са нашим телом и крвљу. Тако, по речима блаженог Петра, постајемо „заједничари божанске природе“ (2Пет.1,4)…. И зато, немојте сматрати ово простим хлебом и вином, јер је то Тело и Крв Христова, по речима нашег Учитеља [Самога]“ (цитат Светог Кирила, Патријарха јерусалимског (+386 н. е.).
Као што његов велики претходник на Јерусалимској катедри Свети Кирило, тако и патријарх Теофило схвата Свето Причешће. Да ли је Његова Светост Патријарх заиста могао да пореди велику Тајну Евхаристије са обичним огњем запаљеним „упаљачем“? Апсурдно! Реч „упаљач“ је била самовољна измишљотина, која је служила као камен спотицања за оне слабе у вери и давала је атеистима нови импулс за „ревност без знања“ (или „погрешно усмерену ревност“).
Чудотворно порекло Благодатног огња показује чињеница да у првим минутима не гори и не пржи; овом ватром је заправо могуће „умити се“. Колико су измишљотина сањали скептици како би оповргли или објаснили ово осебујно својство Огња, које су последњих година на десетине хиљада ходочасника видели и искусили.
„Да, чак и ја, веома грешни роб, из руку Митрополита, запалио сам двадесет свећа везаних заједно и држао их све заједно испод своје браде, али ниједна длака није била увијена или опечена; и све те свеће сам тада угасио; паљењем од других људи, запалио сам те исте свеће; тако и трећи пут запалих те свеће сам; и ништа се не дира: ни једна влас није изгорела, ни увијена; а ја, бедни, не верујући да је огањ небески и божански знак од Бога, тако сам три пута ја палио своје свеће и гасио их; и тада пред митрополитом и пред свим Грцима замолио сам за опроштај, што сам бацио на силу Божију злоупотребу, и што сам рекао да Грци постижу овај небески огањ враџбинама и да није Божији дар, а митрополит ми је све ово опростио и благословио ме“ (Живот и путовање у Јерусалим и Египат Казанеца* Василиј Јаковлевич Гагара (1634-1637) //Православна палестинска збирка [приповедака]. Санкт Петербург, 1891. Издање 33. стр. 37).
„Ушавши“, рекао је он**, „унутар [Едикуле] у свети Гроб, видео сам на целој мермерној плочи покривачу Гроба блиставу светлост, налик на мале расуте бисере, по изгледу беле, светлоплаве , гримизне и друге боје, које су затим, спајајући се, поцрвенеле и током времена биле трансформисане у супстанцу ватре; али овај огањ, за време потребно да се четрдесет пута без журбе изговори „Господе, помилуј!“ не гори, и из овог огња се пале претходно припремљене лампаде и свеће. Међутим“, додао је, „како и одакле долази ова појава, не могу рећи“ (јеромонах Мелетије. 1793-1794. –**цитирајући митрополита Мисаила који је примио Огањ).
„Живописно сам се нашао на тргу испред цркве, где су се наши ходочасници збили око мене. Сви су ми, у сузама пуним нежне скрушености и радости, показали да Благодатни огањ не гори. Многи од њих су у мом присуству држали пламен на врату, рукама и голим грудима; и заиста не гори; почиње да гори тек када се свећа распламсава јарким пламеном. Следећи пример и вођство ходочасника које сам познавао, тада сам све ово лично доживео. Овим Светим огњем опколио сам свој врат, руке и руке и нисам осећао никакав бол“ (Константин Ростовцев, члан Царског палестинског друштва (1896).—из „Православни живот“. 1962. бр. 4).
„Ова ватра има чудесне особине: у првим минутима не гори; можете га нанети на лице, као да се њиме умивате. И ја сам га неко време држао на лицу. Говорити овде о аутосугестији или самохипнози је глупост: нисам могао кроз подсвесну сугестију или хипнозу да убедим своју косу да се не запали од пламена“ (архимандрит Рафаило Карелин).—хттп://карелин-р.ру /фак/ансвер/1000/753/индек.хтмл).
Сестра Фотинија из женског манастира Свете Марије Магдалене, Гетсаманија, Јерусалим, 2007., :
„Док сам боравила у женском манастиру Свете Марије Магдалене у Гетсиманији у Јерусалиму, наметнула сам се да се распитам код тамошњих сестара које су током година много пута на Велику суботу биле у цркви Гроба Господњег. Сви су на себи доказали ову негориву особину Благодатног Огња. Скептици покушавају да прикупе изјаве људи који тврде да их је ватра спалила или опекла. Могуће је да се то заиста догодило; цела ствар је у томе колико је времена прошло након његовог спуштања. Као што облик или изглед његовог спуштања и трајање чекања на њега нису исти у разним годинама, тако варира и дужина времена које Ватра чува ово чудесно својство.“
Управо цитирани архимандрит Рафаило Карелин пише: „Када сам, после извесног времена, можда пет минута, одлучио да поновим државши га на лицу, осетио сам нешто другачије — у то време ватра гори. Сестра Јелисавета из манастира у Гетсиманији каже да је прошло 15 минута, а Ватра још увек није почела да пече.
Овде нема контрадикторности. Ако неко намерно не гледа у сат, перцепција времена може бити веома субјективна. Важна ствар је често посведочена, објективна чињеница да у првим минутима по силаску Благодатни огањ не гори.
Када скептици прикупе „сведоке” како би довели у сумњу овај чудесни квалитет Благодатног огња, они још једном показују неспособност у основним методама научног и научног истраживања. У истинском научном и научном раду, закључци се заснивају на чврсто утврђеним, потврдним доказима. Присуство негативних, супротстављених доказа наводи само на истрагу (колико је то могуће) узрока њиховог испољавања. Невера и скептицизам су јалови, неплодни.
„Као што неко ко се повлачи од светлости ни најмање не штети светлости, већ себи чини веома велику штету, урањајући у таму, тако и онај ко је навикнут да презире силу Свемогућег не штети ни најмање тој Сили, али себи наноси велику штету“ (Јован Златоуст).
Јеромонах Јов (Гумеров)
ИЗВОР: http://www.spc.rs/eng/holy_flame_greatness_miracle_and_helplessness_skeptics
ПРЕВОД: Давор Сантрач
Објављено: 23.04.2022.
