У Православној Цркви постоји јако осећање заједништва. Православни хришћани никада се не моле сами. Молимо се заједно са свим свецима који су умрли. Не молимо се као појединци већ као чланови Христовог Тела, тј. Цркве.

Молимо се са свим апостолима, анђелима, мученицима и светцима. Они су присутни на свакој литургији као што описује иконографија наше Цркве. Око лика Христовог у куполи окупљени су анђели, апостоли, светци и мученици на зидовима. Сви они чине Победоносну Цркву на небу. Затим ми, заједница, на поду цркве представљамо војску Цркве на земљи. Тако се око Христа у куполи окупља за сваку Литургију читава Црква, она небеска и она на земљи.

Психијатар са клинике Мејо једном је рекао да кад седи у соби са неким пацијентом, он сматра да нису сами. Иза пацијента, каже он, стоје, као грчки хор, сви људи са којима је пацијент икад живео. Сви они су у соби са њим, јер су оставили неизбрисив печат на личност пацијента, било добар или лош.

Православна Црква нас подсећа да ми, православни хришћани, нисмо сами. Иза нас стоји облак сведока. На пример, иза нас су 318 црквених отаца који су присуствовали Првом васељенском Сабору. Они су дошли, носећи ожиљке мучеништва, неки са једним оком, неки са једном руком. Дошли су из целог царства да посведоче истину у коју су веровали: да је Исус Христос Господ.

Ти мученици стоје иза нас. А иза њих стоје други: Петар, Атанасије, Игњатије, Поликарп, Павле, Јован Златоусти – читава војска племенитих мученика који су се радовали, јер су се убрајали у вредне патње за име Христа.

Као хришћани, сви ми смо “бакљоноше”. Примили смо светлост живота из њеног извора, Бога. Бакљу нам је предао дуги низ верника, који се протеже уназад до самог Христа – апостоли, мученици, свеци. Наша је привилегија и дужност да је пренесемо другима.

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име