Кућа породице Христић, упамћена и као Конак Малог Ристе, позната је и онима који нису у њој никада били. Ту су снимани кадрови филма „Зона Замфирова”, а 2005. и филма „Ивкова слава”. Пре тридесетак година у конаку су снимљени и неки кадрови ТВ серије „Вук Караџић”.

Данас је ово здање познатије као Музеј Понишавља, саграђено на десној страни реке Нишаве, у делу града који се зове Тијабара (Тиха бара) и својом градитељском лепотом постало је део културне баштине Балкана.

Прва изложба у Музеју Понишавља отворена је 29. новембра 1956. године. Од тада до данас ова кућа је један од заштитних знакова Пирота и Пиротског округа, али и убедљиво најпосећенији објекат свих ових година. На хиљаде посетилаца из земље и иностранства посетило је ову кућу, многи су писали о њој, била је инспирација многих уметника, налазила се и налазиће се на још много слика, фотографија, разгледница.

О историјату музеја више података добили смо од Миле Панајотовић, историчарке и вишег кустоса Музеја Понишавља.

Ово је некада био породичан дом породице Христић, која је презиме добила по свом родоначелнику Христи Јовановићу, богатом пиротском трговцу стоком  и чорбаџији. Због изузетно ниског раста добио је надимак Мали Риста или Чучук Риста, како су га Турци звали.

Он је 1848. године изградио једну од првих хришћанских спратних кућа у граду, уз посебно допуштење отоманских градских власти. Наиме, у то доба хришћани, како истиче наша саговорница,  нису смели да граде спратне куће. Била је то привилегија само богатих турских великодостојника, ага и бегова. Будући угледан и један од виђенијих хришћана, Мали Риста је добио дозволу за градњу, али под условом да горњи спрат куће користе богатији муслимани као конак. Породица Христић била је у обавези да им пружи сву удобност и борави у приземљу куће.

Старa градскa кућa

Ослобођењем Пирота и пиротског краја од отоманске власти 1877. године, кућа је у потпуности припала породици Христић, која је у њој живела до после Првог светског рата, а затим је 1953. године продала општини за потребе музеја. Након три године рестаурације и конзервације, кућа је оспособљена и 1956. године, свечано, на Дан Републике, отворена за јавност као музеј.

У Пироту је некада било још десетак оваквих хришћанских конака, да би данас Конак Малог Ристе представљао једини сачувани објекат из 19. века, који је проглашен спомеником културе од изузетног значаја.

– Музејска изложбена поставка осмишљена је тако да у целини презентује стару градску кућу с краја 19. века с пратећим оригиналним експонатима тог доба. Посетиоци у приземљу куће могу видети ижу,  просторију с огњиштем или дневну собу где се налазе две трпезе, за одрасле и децу, као и све предмете који су коришћени у домаћинству. У овом делу поставке налази се и пиротска грнчарија, где се могу видети разноврсни предмети од глине, по којима је иначе пиротски крај, поред ћилима и качкаваља, био и остао надалеко познат. Из иже је било могуће „да се искочи на двор”, јер је постојао још један улаз –излаз из куће, који води кроз ћилер, односно оставу – каже Мила Панајотовић.

Мушка и женска диванхана

Међуспратни део заузима само једна просторија која је названа ниском собом, због њене изузетно спуштене таванице. Спратни део је грађен према оријенталном плану градње, намењен оријенталном начину живота. Овде има осам просторија, од које су две дневне собе, такозване диванхане. Разликују се мушка и женска диванхана, опремљене миндерлуцима за седење и прозорима који гледају на врт. Остале просторије су салон или голема соба, две спаваће собе и мањи салон са стилским намештајем, трезор соба или сеф за драгоцености и каве-оџаклија или трпезарија. Главни и основни део и декор ентеријера представљају пиротски ћилими, који плене својом лепотом. Постоји и простран тавански простор до којег се стиже дрвеним степеништем.

Тако изгледа и данас, а у каквом амбијенту је изграђен?

– Ако бисмо се вратили у прошлост Пирота, у његово оријентално раздобље, век и по уназад, Конак Малог Ристе сместили бисмо у Доњу  махалу, која се протезала дужином десне обале Нишаве, од Големог моста до ушћа Градашничке реке у Нишаву и коју је Књажевачки друм делио од остатка Тијабаре.

С друге стране реке Нишаве, преко Големог моста, налази се део града који се и данас зове Пазар, некадашњи већински турски део града с административним центром и великим тргом где се одвијала трговина, то јест место пазара.

Цео град био је подељен на махале, а називи махала су се давно изгубили из сећања Пироћанаца, изузев назива Јатаган махале у Тијабари и назива Кале-капија у Пазару. Махале су обично добијале имена по неким препознатљивим грађевинама, као што је Кале, пиротска средњовековна тврђава, и угледнијим личностима – Таталибабина мала, данас Мечкин сокак, Протина мала, сада Саве Ковачевића, Свињарева мала, преименована у Паје Јовановића – каже Мила Панајотовић.

Ниска соба

Посебно је занимљива такозвана ниска соба у Ристином конаку. Назив потиче отуда што су врата и плафон ниски.

– Ову собу је Мали Риста некада користио као своју радну собу, која је грађена према његовој висини, тако да је свако морао, уколико је био виши од власника, да погне главу приликом уласка унутра и на тај начин је изгледало да се клања домаћину – каже Мила Панајотовић.

То је, како каже предање, одавало утисак да му погнутим положајем Турци и сви који су долазили указују посебно поштовање.

 

Магазин политика

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име