Бесконачност Тројичног Бога не представља само једно Његово својство које се поима по себи, већ истовремено представља извор енергије одржања, која омогућује да ограничена бића постоје и да се крећу унутар оквира непревазиђеног јединства. Називајући Бога бесконачним и „неограниченим“, богословље не подразумева само то да Бог нема ни почетак, ни крај, ни границе. Ограниченост на такве појмове поистоветила би богословље са одговарајућим философским схватањима. Изван ових сазнања, неограничност Божија превасходно се односи на непрестано праволинијско кретање Божанства (гледиште које је неприхватљиво не само за древну философију, већ и за новију научну и философску мисао), на непрекидну стваралачку енергију, која повезује нетварну и тварну стварност, али и на енергију одржања, која представља начин и узрок постојања бића. Неограниченост Божија подразумева и Његову несхватљивост (тј. необухватљивост умом); но, ова несхватљивост не представља затварање или издвајање Божанства из творевине, већ, напротив, бесконачну могућност тварних бића да буду уврштена и да пребивају у окриљу божанског присуства – унутар личносног односа између бића и Бога. Другим речима, немогућност да бића појме Бога истовремено значи да парна бића нису неограничена, односно да јесу ограничена у неограничености Божијој, где њихово постојање бива одржавано и потврђено. Због нискограничености и несхватљивости Бога, долази до јединства граничних стања и неодредивих пројава, ограничених затворених схема и непрекидно распростирућих начина постојања, мере и неизмерности, творевине и нетварнога Творца, мировања и кретања… Гранично стање је коренито различито од „неодредивости“ или од бесконачности. Но, ово стање има могућност откривања и пројаве у корену бесконачног „Неизмерност“, а не мера, карактеристична је за бесконачност. Но, мера (тј. мерљивост) је могућа унутар бесконачности – док у њој нема крајњих граница. Па ипак, крајње границе не постоје изван могућности које пружа димензија бесконачности. Тварност се никако не подудара са нетварном стварношћу; она је, наиме, незамислива изван енергије нетварнога Творца. Непокретност је коренито различита од бесконачног кретања. Без бесконачног кретања, међутим, не може се замислити непокретна стварност, независна од вечно покретне бесконачности! Другим речима, постоји независна бесконачна димензија, са карактеристикама које смо описали, али ни у ко случају не ‘постоји ограничена димензија која се поима као таква. Постоји, дакле, само јединство бесконачног и ограниченог.
Све ово лакше ћемо разумети уколико појам бесконачног сагледамо под призмом старогрчке философије. Уосталом, овај термин је и позајмљен од ње. Философска мисао, уопште, придаје сасвим другачије значење овоме термину. У складу са њом, бесконачност је у потпуности супротна и неусагласива са божанском стварношћу или са крајњом и узвишенијом суштином света. Но, овде је потребно једно објашњење: овај термин има различита значења. За нашу тему занимљива су и два значења која овај термин има у строгрчкој философији. Према првом значењу, бесконачно је оно што нема почетка ни краја. Реч је, дакле, о гледишту које је опште и уобичајено и у каснијем философском простору. На тај начин, поимање бесконачносши доспева до неодредивости онога што је велико или онога што је мало. У сваком случају, прво значење бесконачносши није толико заступљено у простору старогрчке философије. Кад се овај термин и користи са наведеним значењем, никада се не искључује затворен и артикулисан поредак, односно границе и оквири сваке савршене стварности.
Ово се збива зато што Јелин није у стању да прихвати постојање некаквог савршенства које није одређено поретком и граничним оквирима. Због тога је друго значење појма бесконачности присутније у философском простору. Према овом значењу, бесконачно је све што је безлично, неодредиво, „вечно“ и хаотично. Без својих граница, стварност је безоблична и хаотична, а самим тим и бесконачна и бесловесна (тј. безлогосна).“ Наравно, Аристотел сматра да је материја бесконачна. На тај начин, природа добра не може да има никакве повезаности са бесконачним“ Према учењу Плотина, бесконачно је оно што има потребу за поретком, за дефинисањем и за организовањем – сходно томе, дакле, бесконачна је материја. Тако и мноштвеност, насупрот једноме, не представља ништа друго до бес- коначност, а сходно томе и само зло. Приближавајући се, дакле, ограниченом, бесконачно губи властиту природу – задобија обличје и садржај од онога што је ограничено. Чини се да је, по овом питању, Ориген претрпео утицај старогрчке мисли. По његовом мишљењу, дакле, силу Божију треба схватити као ограничену. Јер. у супротном, вели Ориген, нека бесконачна сила не може саму себе замислити, јер оно што је по природи бесконачно, не може бити обухваћено нити описано. Према томе, и на силу Божију морамо применити меру и некакве оквире. Наиме, није могуће замислити организованост и артикулисано устројство онога што је бесконачно. Овде је очигледно присутно философско мишљење које посматра хаотичну, немерљиву и безобличну стварност, где не постоје поредак, мера, оквири и одређене границе. Лако се може разумети да се такво мишљење формира унутар затворене или статичне космологије. У овом случају, Оригеново мишљење се напросто налази под утицајем јелинског начина умовања, у оквирима затворене космологије.
Овде дакле није реч о некаквој пукој монолошкој разлици између философске мисли и богословља. Наиме, и сама терминологија, заступљена у две области духа, изражава радикално различите начине размишљања и промовише радикално различите светове. У философији, појам бесконачности кроз негацију изражава савршенство ограниченога, док у богословљу бива обратно: кроз надилажење ограничености указује се на недосежну лепоту неограниченог. У првом случају, бесконачно настоји да стекне савршенство унутар граничних оквира поретка, артикулације и мере; наиме, бесконачно жуди за ограниченим, за успостављањем граница. У другом случају, бесконачно тежи ка томе да одбаци затворени и ограничени поредак, артикулацију и меру: настоји да раскине границе и да се распростре по бескрајној и праволинијској димензији. У философији се ограничено изражава кроз савршенство облика и кружног кретања; у богословљу, бесконачно дарује савршенство раскидајући круг и морфолошке оквире ограниченога. Реч је, дакле. о једној затвореној и статичној космологији, у првом случају, и о неодредиво отворенији динамичкој. у другом случају. Сходно томе, разлика не почива само у терминологији. Философија се осећа комотно док мера односи победу над немерљивошћу бесконачног. Насупрот томе,
кроз немерљивост бесконачнога, богословље раскида описане границе мерен облика.
На тај начин, према учењу богословља, одржање бића у постојању и сама енергија одржања разливена по васељени, не представљају крај и врхунац савршенства, већ почетак путање коју творевина прелази док стиче неопходно структурално јединство кроз однос према бесконачном Богу. Одржавајућа сила бесконачног остварује повезаност целокупне стварности како се она не би разложила на небиће, усмеравајући се тим путем ка савршенству. Бесконачно постаје плодна матрица ограниченог. Не ради се само о уобличавању, већ и о целовитом стицању суштине свакога бића и о његовом утемељењу. Морфолошки оквири ограниченога не представљају идеалан израз савршенства уколико се не уврсте у размере бесконачнога. Биће и небиће ступају у узајамну равнотежу на тај начин да небиће бива неутралисано, а да се осигура трајност и благообразност бића. Бесконачно представља начело и почетак настанка, а сходно томе и сам настанак, као што почетак сваког природног кретања савршава дело које следи. И коначно, Бог је почетак и крај сваког постанка и сваке кретње. Бића завршавају у неограниченом Богу, а тај завршетак се сматра заустављањем, после развојног и усавршавајућег пута. Но, то заустављање представља зачетак једног новог пута, односно трајног и непрекидног напредовања.
Све што је ограничено, дакле, остварује основу свога бића само у односу према бесконачном. И коначно, ово стицање коначне пуноће бића, а истовремено неутрализовање небића, створеним бићима дарује благообразност и лепоту. Егзистенцијално и структурално артикулисање бића истовремено представљају и њихово естетско устројавање. Чулно опажајна лепота и привлачност формираног обличја јесте последица пројаве која долази са остваривањем коначне пуноће самога бића. Логички поредак и артикулација бића не може се одвојити од те естетске последице. Међутим, изван битија и његовог логичког устројства, не може се говорити о некаквој естетици творевине. Другим речима, логика и естетика бића никако не представљају последицу облика, већ представљају изражавање бића кроз неутралисање сила које воде ка пропадању у небиће. И свака енергија, поступак и подржавање божанских дела од стране бића, не може бити посматрана одвојено од пројаве и остваривања коначне пуноће бића. Стога, због кретања целокупне творевине, које јесте непрекидно будући да је подстицано од стране бесконачног, бића у свом логичком, естетском и етичком устројству нису ни крута ни окамењена. И приликом заустављања бића у неограниченом Богу, дакле, одвија се непрекидно кретање. Тако, у складу са поменутим гледиштима, устројавање бића поседује трајну покретљивост и динамичност. Оно представља непрекидни тријумф над изопачујућим силама небића. Поврх свега, бесконачно не допушта ничему ограниченом да допадне до разлагања. Несталност бића, која је супротна постојаности, увек представља реалну опасност; но, опасност је и прва и „безоблична материја“, која трајно представља „проплазму“ (тј. праматеријал) за стваралачко стицање савршенства. Ништа не остаје непокретно и мртво: све се укључује у једну јединствену кретњу, која изражава животност творевине. Коначно, све можемо сматрати „живим“, у смислу да у размерама бесконачног, које представља поље трајне активности, све тежи ка непрекидном и бесконачном усавршавању и утемељењу. Другим речима, вештаствена и ограничена бића никада не можемо сматрати свршенима (тј. савршенима) и потпунима, односно без потребе за одржавајућом енергијом бесконачнога. Јер, постојање (тј. битије) је попут биљке која поседује корен и непрекидно се храни. Корен ограничених ствари јесте бесконачно. Изван њега нема ни постојања, ни кретања, нити икаквог напредовања. Ова органска, а рекли бисмо и природна, повезаност између ограничених бића и бесконачног јесте тајна творевине, а истовремено и њена лепота. Оно што је ограничено, не може изгубити своју природу, али не може ни постојати без бесконачног и никада не бива бесконачно.
Из књиге – Никос А. Мацукас – Свет, човек, заједница
