Широм Европе, континента који је током последња два миленијума неговао хришћанство, цркве, самостани и капелице стоје празни и све су запуштенији јер су се број верника и посета црквама смањивали.
Исповедаонице у којима су генерације Белгијанаца признавале своје грехе стоје наслагане у углу некадашње цркве Пресветог срца у граду Мехелену, што је доказ да су надживеле своју сврху, пише Associated Press.
Зграда ће се затворити на две године док се не додају кафић и концертна позорница, а план је да се црква претвори у „ново културно жариште у срцу Мехелена“, готово надомак места где живи белгијски надбискуп. Иза угла бивша фрањевачка црква сада је луксузни хотел, у којем је познати белгијски певач Строме провео своју прву брачну ноћ.
„То је болно. Не кријем то. С друге стране, повратак у прошлост није могућ“, казао је бискуп Антверпена Јохан Бони.
Све већи број некада светих грађевина пренамењује се за различите сврхе, од бутика до ноћних клубова. То је феномен који се може видети у великом делу континенталне Европе, од Немачке до Италије, али и у многим земљама између њих.
Феномен се нарочито истиче у Фландрији, где су смештене неке од највећих катедрала на континенту. Студија истраживачке групе PЕW из 2018. показала је да у Белгији од 83 одсто оних који кажу да су васпитани као хришћани само 55 одсто још себе таквима сматра.
Студија је показала да само 10 одсто Белгијаца и даље редовно иде у цркву. У просеку, сваки од 300 градова у Фландрији има око шест цркава, али често нема довољно верника да попуне једну једину цркву. Неке цркве постају трн у оку у градским средиштима, а њихово одржавање захтева значајна финансијска средства.
Мехелен, градић од 85.000 становника северно од Брисела, римокатоличко је средиште Белгије. Има пуно цркава, од којих се неколико налази близу Kатедрале Светог Румболда са звоником који је на УНЕСЦО-овом попису светске баштине. Градоначелник Барт Сомерс годинама ради на томе да многе зграде добију другу намену.
„У мом граду имамо пивару у цркви, имамо хотел у цркви, имамо културни центар у цркви, имамо библиотеку у цркви. Дакле, имамо пуно нових намена за цркве“, поручио је Сомерс.
Он је као фламански регионални министар такође укључен у пренамену око 350 цркава раширених у густо насељеној регији од 6,7 милиона становника.
Значајан пројекат пренамене у Белгији био је Мартинов хотел „Патерсхоф“ у Мехелену, где је унутрашњост цркве уништена како би се направиле собе.
„Људи спавају у цркви, можда имају секс у цркви. Дакле, могли бисте рећи: етички, да ли је добра идеја имати хотел у цркви? Уопште не оклевам због тога. Више ме брине стварна архитектонска вредност“, истакао је Сомерс.
У „Мартин’с Патерсхофу постоји чак и услов да црква може да врати зграду ако јој поново буде потребна. Елементи хотела изграђени су на челичним гредама и могу се потпуно раставити и поново извадити.
Вредност дизајна посебно је јасна у цркви светог Антуна Падованског у Бриселу, која је претворена у пењачки клуб.
Зид намењен пењању сад се такмичи са витражима.
„Витражи доносе праву светлуцаву и топлу светлост када сунце прође кроз њих, тако да заиста можемо осетити присутност остатака цркве. Олтар је још на месту, тако да смо окружени остацима и то нас подсећа где се заправо налазимо“, наводи Kирил Виток, суоснивач клуба.
Такође у Бриселу, ноћни клуб „Спирито“ преузео је англиканску цркву, а као свој лого има цртеж свештеника који љуби часну сестру. То није баш оно што је бискуп Бони имао на уму. Сматра да чак и ако је римокатоличка религија на издисају, осећај сакралног или потреба за промишљањем и даље су присутни у друштву било да је неко религиозан, агностик или атеиста.
Због тога за Бонија нема разлога да се цркве претварају у супермаркете или дискотеке.
„То су места за размишљање. И није ли управо то оно о чему би црква требало да се брине?“
Верује да би најуспешнија пренамена била предаја цркви другим хришћанским заједницама, било да су коптске или источноевропске.
Признаје како се некад умори само од погледа на поворку оних који желе да пренамене празне римокатоличке цркве. Додаје како му је тешко кад се појави агент за некретнине.
„Они виде могућности. И не можете веровати, одједном, колико побожни постају кад им се укаже финансијска прилика. Ођедном су побожнији од часне сестре“, нагласио је.
Познајући историју хришћанства, Бони гледа дугорочно јер блиска будућност не изгледа светло.
„Сваких 300 година смо скоро морали да почињемо испочетка. Нешто ново ће се догодити, сигуран сам. Али треба времена“, уверен је.
021
