Треба свагда имати на уму да је спремност да праштамо нашим ближњима оно што је од првостепене важности у духовном животу. Без спремности на праштање, без праштања ближњима нема духовног живота, напретка, узрастања. Свемилостиви Бог Који прашта свима, јер жели да се сви спасу, не може на силу да уђе у немилостиву душу која не прашта ближњима. Благодат Божија, без које нема духовнога живота, не усељава се у душу која не прашта, која злопамти и осуђује ближње. Душу која не прашта чека страшна судбина: она се лишава благодати Божије и духовно умире!

Непраштање веома ожалошћује љубав Господње. Осим тога непраштање је преступ против јасне заповести Господње о праштању: Праштајте ако шта имате против кога, да и Отац ваш, Који је на Небесима, опрости вама сагрешења ваша (Мк. 11, 25).

Но, праштање не би требало сводити само на спољашњи аспект: није довољно само формално рећи „опрости“, неопходно је опростити у срцу и од срца, а то значи – заборавити оно што је опроштено као да га никада није ни било. Тако Бог прашта људима и тако тражи да људи праштају једни другима. Ако пак човек прашта на речима, а у срцу злопамти и љубави нема онда је то лицемерје, духовна погибељ и смрт.

Спремност да опраштамо ближњем главни је показатељ наше духовне зрелости. У крајњем исходу остаје само једно: добро срце, срце у које се уселила доброта Божија, које је спремно да прашта свакоме и да воли свакога, и знанога и незнанога. Жељу да другима судимо, да их критикујемо и обличимо, не само на речима него и у мислима, треба за свагда да избацимо из свог срца.

 

Из књиге – Духовни живот у свету без Христа

 

 

 

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име