У време неко, на планети некој, Џув ћемо је звати, беше земља Џуванија насељена бићима. Та се бића Џуванима зваху. Језик којим говараху та бића (Џувани) зваше се Џувахи. Међу собом су се добро разумели али беху међу њима бића (Џувани) која су другачије навике имала. Нису их баш добро Џувани са другијем навикама прихватали. И уђе у земљи Џуванији међу све Џуване израз аџуван, за Џуване који неке другачије навике имају, те и они сами себе тако прозваше, па ћемо их и ми тако у овој бајци звати. Највећи је град у тој земљи био Беџаус. У тој далекој и страној земљи беше Цар тих бића кога зваше Џуви. Он донесе декрет да се сва бића имају поштовати и да докле год неко биће цара не угрожава (био он Џуван или аџуван рецимо) може земљом слободно ходити и чинити шта му је воља. Цар Џуви беше праведан врло и свако га је безакоње љутило. Посебно неприхватање различитости навика у употреби свега.
Аџувани, како и сами себе назваше, су Цара Џувија због тога много волели и поштовали. Вођом су га својим, уместо Цар Џуви прозвали. Многим се, како су их Џувани, аџуванима звали, речи других Џувана о аџуванскијем навикама чињаше као бунцање, и не вероваше им. Вероваху само своме Вођи (Цару) и визионарима и научницима тога доба. И држаху се уредбе Цареве (Вођине).
И гле, два Џувана што их други Џувани аџуванима зваху, иђаху у онај њихов дан, како га они, аџувански зваху, у своје село које бијаше удаљено од Беџауса шездесет и девет крадија[1] и зваше се Еџаус.
И они говораху међу собом о аџуванлуку и правима аџувана и жалу због неприхватања других Џувана исказивања аџуванских навика. И док они разговараху и расправљаху, приближи им се наочити странац и иђаше с њима. Али очи њихове бјеху некако задржане те га они не познаше. А бијаше то познати варалица који, како цар мудро откри, да би сваку правду задржао, све Џуване против аџувана наговараше. И слике његове по Џуванији беху да би се сви Џувани о њему и његовоме варању обавестили и аџувани не би дирали. А он им рече: Какав је то разговор који водите међу собом идући, и што сте невесели? А један, по имену Џуопа, одговарајући рече му: Зар си ти једини наочити странац у Беџаусу, и зар ниси сазнао шта се у њему збило ових дана? И рече им: Шта? А они му рекоше: О њиховоме дану и њиховоме исказивању навика и њиховим правима, шта цар каже и како сва бића заиста мисле.
Говораху му: А ми се надасмо једино у цара да ће избавити аџуване. А запрепастише нас и нека женска бића које исто говораху. Наочити странац, а познати варалица, слика му по Џуванији свугде, им рече: О безразумни и брзога срца за веровање у све што говорише визионари! И почевши од Вође њиховога и од свију визионара и научника разјасни им што је у свим визијама и наукама о аџуванима писано. И приближише се Еџаусу, селу у које иђаху, и наочити странац се чињаше да хоће даље да иде. Мрак је добрани већ завладао.
Разгореше се та два бића те га почеше устављати. Џуопа му рече: Остани с нама да се заједно о аџуванским навикама поразговарамо. Како ћеш по овоме мркломе мраку сам ходити. Није земља Џуванија тако безбедна како се говори. Ми то добро знамо. Питали би те шта ти наочити странче мислиш, да и ми свој језик, аџувански направимо и своју земљу аџуванску. Вођу, научнике и визионаре смо већ питали. Но, не знамо се, наочит си нам, но стран, па ти о томе не смемо много говорити.
И остаде наочити странац са њима. И док им наочити странац говораше упали светло Џуопа и њима се отворише очи и познаше га. И он поста од наочитог очит за њих. Бјеше то лице варалице са слике царске који је сва бића против аџувана наговарао. И рекоше они један другоме: не бисмо ли љути на њега док се са нама разговарао. Позваћемо полицију да нас од ове варалице заштити. У то странац, као да познаде мисли срца њиховијех, престаде бити и очит и наочит него пред њиховим очима једноставно нестаде. А Џуопа и онај други су га јасно под светлошћу дома њиховог познали.
Царска је истрага о овоме немиломе догађају у Еџаусу у току. Познати је варалица још на слободи. По свој га земљи Џуванији по царској уредби траже.
Пошто је ово бајка, о земљи и језику аџуванскоме свашта се причати може. То су ипак само бајке.
ПС: Још једном: ово је бајка. Творевина ауторове маште. Свака сличност са стварношћу је ненамерна. Сви ликови, сва имена, сва места, сви догађаји у овој бајци су измишљени.
[1] Крадија је мера за све па и за даљину у земљи Џуванији, на планети Џув, међу свијем џуванцима ма какве навике имали
Др Младен Печујлија