ОЧИШЋУЈУЋА ВАСПИТНА СИЛА

Страдању је дата велика очишћујућа и васпитна сила, јер страдање буди дух човека.
Архимандрит Јован Крестјанкин говорио је како је страдање неизоставно на путу спознања истинске љубави и изворне среће.

страдање

Чим осетиш како страдаш телесно и душевно, сети се да ниси једини који страда. Свако страдање има неки виши смисао. Не страдаш једино ти, око тебе страда сав свет. Све страда и мучи се – час у безгласној тишини, скривајући своју бол, прећуткујући своју невољу, час у отвореним мукама.

Страдања су неизбежна. Природно је желети да не буду сувише велика, али се морамо учити да страдамо достојно и продуховљено. У овоме је велика тајна живота. У овоме је умеће земаљског бивствовања. Што је префињенији човек, што је осетљивије његово срце, што је саосећајнија његова савест, што је снажнија његова стваралачка уобразиља, што је упечатљивија његова способност опажања, што је дубљи његов дух – то више страда, чешће га у животу посећују бол, жалост и туга.

Али ми често не мислимо о томе, не схватамо да најбољи људи страдају више. И када се на нас излива бујица мука, жалости, унинија, ми се плашимо сматрајући то „неочекиваним”, „незаслуженим”, „бесмисленим”. Али страдању је дата велика очишћујућа и васпитна сила, јер страдање буди дух човека. У њему се прекаљује издржљивост човека, његова храброст, самосавлађивање и сила карактера.

Без страдања нема ни истинске љубави, ни изворне среће. Прост народ зна ову истину и изражава је речима „посета Божија”. Човек којем је послато страдање треба да се осети не „предодређеним”, него „удостојеним” и „призваним”. Њему је дозвољено да страда како би се очистио. Зато не треба да се склањамо од свога страдања, спасавајући се од њега бекством или обмањујући себе. Не треба се ни бојати страдања, јер се бреме страдања састоји једном трећином, понекад и половином од страха пред страдањем.

Човек треба да своја страдања носи спокојно, гледајући на њих као на лествицу духовног очишћења. Ако је човеку дата телесна болест, онда је дужан да учини све како би исправио грешке и како би одстранио или олакшао бол колико је могуће.

У исто време треба продубити свој духовни живот како би његово усхићење одвлачило животну енергију од телесне боли. Морамо научити да не ослушкујемо своју бол, да не мислимо све време о њој, већ да јој супротстављамо духовну усредсређеност. Ако неко каже да то не уме, онда нека се моли да Господ за то да снаге.

Молитвом се лече и тежа и мучнија душевна страдања. Молитва – то је позив у помоћ Ономе ко нас зове ка Себи кроз страдање. Ово нико не може извршити „за мене”, „уместо мене”. Други човек може помоћи саветом.

Помаже Господ Својом силом. Али извршити своје очишћење, користећи се свим датим, једино може сам човек. Страдање је и послато да му у овоме помогне. „Злострада ли ко од вас – нека се моли” (Јк. 5, 13).

 

 

 

bastabalkana

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име