Кнез Јудејски Јаир, није одустајао од молитве за своју кћер на самрти. Он је био човек молитве. Молитве која је узраатала у њему, која се борила у њему и са очајањем, које напада свакога човека који крене да се истински моли. И његова вера је расла кроз молитву. Каже св. Теофан Затворник да смо сви дужни да се тако молимо Богу „да та молитва узиђе на тај степен висине, да се сва претвори у огромну веру“. Да наша вера не буде плитка. Да наша молитва расте и претвара се у савршену веру. Зато нас је Бог наш позвао на лично познанство, да се упознамо директно, да ми увидимо како је благ Господ, као што певамо кадa се причешћујемо на Светој Литургији: „Ходите и видите како је благ Господ“. Не бежите од Њега. Он не жели да се намеће али нас тихо позива и куца на врата свачијега срца: „Дођи и види! Хајде да се упознамо! Ја ти желим вечни живот и без Мене га не можеш добити“. Када човек то схвати он све одбацује као нешто потпуно непотребно. И кад схвати да ова вера јесте спасавајући и васкрсавајућа не само за спољне болести, него пре свега за наше унутрашње недуге и унутрашње болести које су много опасније, и суштински важне да се излече, схватиће да не може доћи до те вере, савршене вере, ако се наша молитва не уздигне на већи степен, и не буде само површна и узгред, него буде суштина нашега живота. А када се она уздигне на тако велики степен сва ће се претворити у веру, у наду, у љубав, у милост, у благост, у кротост.
