Прича из Манастира Св. Антонија у Аризони.
Пре неколико месеци један наш српски ходочасник дошао је у Манастир Св. Антонија у Аризони, којег је основао Свети Старац и Исихаста Јефрем Филотејски – ученик Св. Јосифа Исихасте. Била је субота и он је, као и сва братија, за ручак јео неку мрсну храну са сиром и јајима.
Када је дошло време за вечеру свим ходочасницима је била постављена мрсна вечера, опет са сиром и јајима. Међутим, монаси су вечерали нешто на води.
После вечере тај наш брат Србин питао је садашњег игумана Манастира јеромонаха Пајсија зашто су монаси вечерали на води а мирјани мрсну храну.
Игуман му је кротко и са љубављу одговорио: „Брате, нама је благослов старца Јефрема да суботу вече једемо на води, да би се што боље спремили за Причешће“.
На те речи брат Србин је рекао: „Јао оче, и ја сам сутра желео да се причестим. Значи ли то да сутра за мене нема Причешћа?
Игуман му је опет кротко и са пуно смирења и љубави одговорио: „Драги брате, наравно да можеш, јер наш вечерашњи пост на води јесте само нама лични благослов старца Јефрема, а не благослов за вас мирјане. Ви сте имали благослов да мрсите јер то је благословено у суботу. Међутим, ми смо монаси, и имамо завет послушности, па ручак мрсимо, да би смо испунили опште правило Цркве, а вечеру постимо на води да би смо као монаси били послушни нашем старцу Јефрему и да би смо из љубави према Богу принели и неку малу лепту монашког подвига. Тако да ћемо се сви сутра причестити. И ви који сте мрсили и ручак и вечеру и ми који смо мрсили ручак а постили на води вечерас.
Нашег брата Србина је много обрадовао тако смирен, мудар и човекољубив одговор јеромонаха Пајсија, садашњег игумана Манастира Св. Антонија у Аризони.
Тако раде сви свети старци. Они су благи и снисхидљиви према људима а строги само према себи. Показујући на тај начин истински етос Еванђеља Богочовека Исуса Христа.
