Човек се увек треба молитвом и вером окретати ка Богу. На оно што се око нас негативно дешава не требамо уопште обраћати пуно пажње. Кад Бог човеку да радост, расуђивање и веру, он на искушења и немире са стране, реагује сасвим другачије од уобичајеног. На оно што се дешава око њега почиње да гледа без икакве секирације. Као на неки неозбиљни филм пун празне хистерије. И више не обраћа пажњу на то и не скреће мисли ка томе. А шта онда ради? Једноставно се мисаоно и срцем окреће и радује Апсолутном добру – Богу.
Недавно су ме напале неке мисли пуне брига. Све док сам мислио о њима и лупао главу са њима, имао сам немир. Чим сам почео да „размишљам“ молитвом и срцем, скрећући пажњу на Бога кроз само пар речи. Слава Теби Боже наш, слава Теби – сва мука је нестала после 5 минута. И одједном су дошли велика радост и дубоки мир. Јавило се и јасно решење из „безизлаза“ брига, иако нисам то директно ни тражио. Бог је просто дао и показао пут. Као да је рекао – „Решење је увек у расуђивању срцем а не умом. Решење је увек у слављењу Мене и окретању мисли Мени, а не у твом логичком умовању и ослањању на твој људски, многобрижни, немоћни и ограничени разум“.
Игуман Петар (Драгојловић)
