Он је био човек групе. Задиркивања, бестидност, шале и још много тога били су на његовој дневној листи подвига.
Године су пролазиле, а он се никада није повезао ни са једним човеком. Никада никоме није веровао. Сви су га желели за друштво, али он сам никога није схватао озбиљно, није осећао да је неко његова сродна душа, његов пријатељ, неко њему близак. Негде у тридесетим, упознао је девојку. Упознао ју је скроз случајно у неком непознатом друштву. Ова девојка је имала нешто другачије, нешто „чудно“. Био је заинтригиран. Kад би се затекла у његовом друштву, он је прекидао са глупостима, заустављао безобразлуке на које су га други наводили ради забаве. После неколико месеци смогао је храброст да је позове да изађу. Она је прихватила, пријатно га изненадивши. Није очекивала да ће је он позвати на састанак са њим.
Од првог састанка схватио је да има посла са девојком која дубоко верује у Бога. С друге стране, он би ставио нешто „црквено“ у уста само да би се ругао или критиковао. Девојчине речи су му биле слатке. Њихови састанци су се наставили. Девојка је увек била насмејана и весела, а он забринут и узнемирен. Говорила му је о Богу, о животу у Цркви, о истинској и несебичној љубави. Одмарао се у сигурности њених очију. Никада је није дотакао, све док му на последњем састанку није рекла: „Волела бих да се молиш за мене. Следеће недеље ћу имати веома озбиљну операцију срца!’ Њене речи су замрзле његов поглед. Несвесно је ухватио за руке. Било му је незамисливо да је изгуби. „Да, молићу се“, рекао је дрхтавим гласом. Девојка је устала, загрлила га и отишла говорећи „позваћу те“. Није рекао ништа.
Дошао је дан операције. Ујутро је устао сетивши се да „мора“ да се помоли. Обећао јој је. Али није знао како. Није знао ниједну молитву. Сетио се како га је бака обучена у црно водила као дете у мали манастир поред његовог села. То је било можда једино место које је сматрао беспрекорним, правим и чистим. Упутио се тамо. Било је подне. Ускоро ће девојка бити оперисана. Угасио је мотор аутомобила и тако угасио и радио који је све време свирао. Тишина. Пажљиво је изашао из аутомобила и још пажљивије затворио врата аутомобила. Ова тишина је имала нешто свето, као да је скривала нешто драгоцено. Први пут у животу доживео је овако нешто. Тишина, у својој његовој бризи. Наставио је да корача до храма. Неколико свећа је треперило. Стајао је пред вратима Храма, када се пред њим појавило ведро лице његове баке. Kад је био мали, узела би га руку и доводила овде да упале свеће. Толике године и све ове свете успомене пале су у мрак заборава. Kао да их није ни доживео. Прекрстио се и ухватио за кваку да уђе унутра.
Врата су се отворила, а са њима и врата његовог срца и извори његових очију. Плакао је у овој невиђеној тишини. Био је сам у Храму. Његове сузне очи дуго су истраживале агиографије, светиње, иконостас, кандила, клупе. Пред њим се тајно ширила једна неземаљска и истовремено позната присност. Осећао се као код куће, као да је у наручју своје мајке.
„Боже, исцели ову девојку коју толико волим. Помози јој… помози и мени.” Минути су пролазили. Седео је и даље и осећао дубоки мир. Нешто му је говорило да ће све бити у реду. После неког времена је устао, поклонио се иконама и отишао. После два дана јавио му се један од рођака девојке. „Све је прошло добро. Не брини!“. После два дана отишао је да је види у болници. „Изгледаш другачије“, рекла му је чим га је девојка угледала. „Хвала ти! Показала си ми пут тамо.“ Био је то последњи пут да ју је видео. Пољубио ју је први и једини пут у чело, осмехнуо јој се и отишао.
Од тада је прошло много година. Дошло је време да тај младић оде из овог живота због своје старости. Заспао је седећи на степеништу Храма у коме је својевремено пролио толико суза. Заспао је након година самовања у мантији. Све је почело од секуларног и преобразило се кроз небеско друштво Божије Благодати. И све почиње поново сада, у Светлости, у Љубави, у Вечности. Иза врата Храма. Дрвена, затворена и тиха, причала су о свему што су видела и чула. А он, монах, сада непомичан, указивао је на грешке које је учинио, на епитимију коју је проживео, на љубав коју је дао и примио, на дане ћутања које је доживео у овој светињи.
Превела редакција Чудо
vimaorthodoxias.gr
