Плод на себи показује све принципе узгајања којем је било изложено дрво на којем је настао. Такође, и човек показује на себи све оно што представља културно богатство народа из којег води порекло. Иза њега стоје сва поколења његових предака, сав опсег знања, читаво искуство које је сакупљено у његовој средини. Он у своје биће упија све оно што чини душу његовог народа, славу његових победа, срам пораза, горчину ропства, тугу и радост свих претходних поколења. Религија, обреди, епос, народне песме, мудрост векова, предања, бајке, веровања, искуство векова — све ово испуњава човека. И он све ово одражава, свим овим одише и живи. То је његова стихија, крв која струји његовим венама. Све ово добио је мајчиним млеком. Међутим, човек није само збир географских, историјских, економских и других чинилаца. Без обзира на све ове податке, човек остаје непоновљива и незамењива личност. 

Свака историјска личност била је некада жив човек и да би се разумела на прави начин потребно је оживети је и сам истраживач мора да живи њиме, његовом средином, епохом, интересовањима и задацима. Након што су прошли векови потребно је поново васкрснути мртве и непознате ликове уџбеника историје и у њима видети управо живог човека. У овом се састоји сложеност задатка историјског истраживања. Истраживач мора сам да се пренесе у оно столеће које је прошло, да почне да живи у оним, за нас већ мртвим околностима, да у уму оживи све детаље овог начина живота и оног културног амбијента у којем је живео и деловао тај мислилац, писац, свети учитељ Цркве или јеретик. Потребно је заволети га, оваплотити се у њега и живети њим, и тек ће тада истраживање бити потпуно, а излагање веродостојно. Тек када човек осети и саживи се са својим „јунаком“ може истинито да говори о њему. Регистровање само чињеница и тумачење његових дела без икакве повезаности са самим човеком који је некада живео, без напора да се заволи све оно што је некада представљало његово власништво и што га је окруживало, не занети се у потпуности њиме, не маштати о њему и у својим сновима не живети у оној епохи и не разговарати са његовим савременицима — представља посао бездушног архивара. Није потребно само п р о  у ч и т и   детаље историјских околности, него их и осетити и, заједно са њима, и самог јунака унутрашњим осећањима свог срца.

О подвигу историчара дивно говори Leon Bloy: „Хришћанини треба стално да имају сећање на то да је овај свет само пролазна појава, док је једино важно оно што остаје, а то је људска душа и непроменљиви Божији план. Тако је прича у којој је Ханибал у једном кораку прескочио Алпе само један од догађаја са широке палете, али оно што остаје као важно јесте чињеница да је овај чувени победник имао душу и да је Бог са њим имао планове… И историчари који се занимају искључиво за људе морају да буду на свој начин чудотворци. Њихов задатак је да васкрсавају мртве да бисмо их ми могли видети испред себе како су устали, како ходају овде, баш испред нас. Они треба да упале већ одавно угашене лапмпе у катакомбама прошлости. Али, да би се једно оваково чудо и догодило, потребна је интуиција духа и интуиција срца. Човек мора волети оно о чему проповеда и то силно… Треба прићи, као пророк над умрлим дететом, ставити своја прса на његова, своја уста на његова уста, и удахнути му властити живот. Тек тада знање долази на своје место. А до тада сва документа и све оно што је написано само су египатске плочице које умрле гурају још дубље у смрт… Све душе обитавају у историји, а душе светаца најстарије су међу њима. Најсмелија и најдетињастија претпоставка је помисао да живот неког свеца може бити описан, а да у његово житије не буде уткано и срце само историчара“. 

/…/ Погрешно је и безнадежно да историју религије пише нерелилгиозан човек. Тобожња објективност и такозвана научна непристрасност уз неверовање истраживача довешће до лажне науке која није оплемењена унутрашњим дахом религиозног осећања. О историји овог осећања може говорити и писати само онај ко и сам поседује верско искуство.

Такође је апсурдно и лажно истраживање историје хришћанског духовног живота, хришћанског учења, богослужења и слично од стране оног ко је сам далек духовности и ко сам није хришћанин.

Арихмандрит Кипријан (Керн), АНТРОПОЛОГИЈА СВЕТОГ ГРИГОРИЈА ПАЛАМЕ, (стр.  7-9), Епархијски управни одбор Епархије жичке, Краљво, 2012.

Превод: ђакон Ђорђе Лазаревић

srodstvopoizboru.wordpress.com

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име