Ево нас пред Јеванђелским задатком и питањем колико је Богу заиста важан наш пост. Зато што ће многи данашњи људи да кажу да они посте Бога ради. Међутим, ми у ствари треба да постимо себе ради и свога спасења ради, јер Богу не треба наш пост. Бог је светлост нетварна и Бог је суштина и ништа што ми на земљи будемо урадили, не може да допринесе Његовом суштаству, Његовој лепоти и величини. Али оно што ми можемо да урадимо, јесте, да се ради љубави према том Богу, Који нас је саздао, потрудимо да свој живот свакога трена усмеравамо ка Њему.
Један од начина на који следујемо путу Божијем јесте – пост. Савремени човек ће данас да разуме пост као одрицање од ове или оне врсте хране. Велики је апсурд у таквом размишљању данас, зато што данас имате једнако посне варијанте хране у односу на мрсне варијанте исхране. У старини се много строжије постило, са више одрицања.
Када постите, трудите се да ваш пост не остане само на храни, да пост не претворите у својеврсну дијету, него нека ваш пост буде увек време преиспитивања. Пре свега да то буде време за преиспитивање самог себе зато што је то дивно и погодно време да се мало запитамо над својим животом, над својим делима, над својим спасењем и својим постојањем.
И ова велика светска криза и епидемија, подсећају нас на то да је човек просто нежнији од травке и да је наш живот прах и пепео, и да је сво наше уздање у Бога, сво наше постојање, у ствари, припремљено за вечност. Дакле, када постите, постите тако да људи виде да сте ви радосни, да постите зато што хоћете да постите јер волите Бога. Да вам пост није тешко одрицање, него да вам је пост радост и да то, чега се одричете, одричете се у славу Божију, како бисте и себе мало укротили. Јер пост за циљ заправо има да покаже да не живимо само о хлебу и води, већ од сваке речи која излази из уста Божијих. Односно, да нам је важно да непрестано градимо заједницу са Господом.
И зато кад наиђу у животу искушења, ма каква да су, ми смо као Православни хришћани ту да их изнесемо са радошћу, са љубављу, са кротошћу и са трпљењем, знајући да на крају сваког искушења, али и на крају сваке врлине и свакога доброг дела, стоји Господ.
Знајте да заједницу са Господом, најтешње и најприсније остварујемо онда када се причешћујемо Светим тајнама, једући од Тела и Крви Његове. И то је истинска попутнина за живот вечни. То је истински печат Господњи, али и истинско сведочење нашег Господа у овом времену. Ако си са Господом, онда смело приступај Светим тајнама, просувши грехе своје испред себе и загледајући се у Господа.
Када наиђу искушења, било каква да су, као рецимо искушење злог духа које је наишло на овога младића из Јеванђељске приче коју смо чули, и кога је тај зли дух много мучио, ми не треба да очајавамо, јер ће нас Господ од свега тога ослободити. Наш живот треба да буде непрестани труд да угодимо Богу, непрестани труд да исправљамо себе. Онакви да будемо, какви Бог жели да будемо. Наравно, није то у нашој снази, то је у благодати Божијој, али и ми треба да дамо онолико, колико до нас стоји.
Зато и данас прослављамо једнога великог делатеља молитве и једнога великога делатеља поста, преподобног оца нашега Јована Лествичника, наставника монашких правила и наставника благочестивог живота у Христу. Човека који је у своме искуству, у заједници са Христом, искусио благодети поста и молитве и њих је, у писаној речи оставио нама, у виду поука, у виду Лествице којом се успињу хришћани (пре свега монаси, јер се та књига односи на монахе) ка Христу. И ако је он живео пре много векова, сви његови савети и до данас бивају актуелни, свежи, јер је у њима истинска реч Христова.
Зато Црква у ову недељу, управо као пример, истиче свима нама преподобног оца Јована Лествичника, као онога ко је пригрлио пост и као онога који је пригрлио молитву и са та два крила небеска је оснажио себе у Христу и кроз Христа и тако са Христом наследио радост Вечног живота. Он је један од дивних примера како пост и како молива облагодаћују човека, јер није човек створен да живи као мушица махнита у свом лету лево-десно, него да има неки ред и поредак у свом животу.
Не заборављајте ближње, не заборављајте љубав, не заборављајте да опраштате једни другима у име Господње. Да опраштамо и онима који нас мрзе и онима који су нам непријатељи, јер када то чинимо онда истински Богу службу чинимо.
Јер шта добијамо ако волимо само оне који нас воле?
