Смисао сваког празника кога прослављамо у Цркви, тиче се не само историјског догађаја, кога се сећамо (као што је овај свечани улазак Христа у Јерусалим), већ се сваки празник, на један дубоки начин, тиче нашег спасења. Јер ми, у ствари, сећајући се онога што је Христос творио у време земнога живота и чувајући успомену на Њега и Његов други долазак, ми у ствари на један, нама својеврстан начин у Цркви, свако у своје време и у својој генерацији и у својој заједници, наново проживљавамо Јеванђељски смисао постојања.

Вера у Васкрсење према апостолу Павлу и свим Светим оцима и учитељима Цркве јесте темељ живота. Вера у Васкрсење није вера у васкрсење само Христово, јер је Христос васкрсао силом свога божанства. То је вера и нада по Његовом обећању да ћемо и ми васкрснути, односно саваскрснути Њему, када буде дошао Други пут да суди живима и мртвима. И зато васкрсење Лазара четвородневног, даје велику наду човеку и показује да ћемо сви ми, смртни и мали и тварни људи, васкрснути у слави када Господ буде дошао Други пут.

Народ који је видео то чудо, ужаснуо се од његовог величанства, али се и задивио Христу, препознајући у срцу своме, да је Он Спаситељ света. И зато су га и дочекали на капијама јерусалимским, поздрављајући Га и бацајући палмине гранчице. Наравно, народ је народ, па је то онај исти народ који је само кроз неки дан узвикнуо „распни га распни!“

Такви смо и ми као тај народ, свако од нас појединачно и сви ми заједно, такви смо. Кад нам треба Господ ми ћемо да га се сетимо, да га молимо, да га вучемо за рукав, да вучемо светитеље, да се нађемо и сетимо Цркве Божије. А када нам је све потаман, онда нам не треба више ни Бог, ни светитељи, ни Црква Божија јер смо ми народ покварени и прељуботворан, народ који у ствари види само себе. И та себичност, у овом 21 веку, нажалост већ даје своје плодове. Људи се отуђују од заједнице Цркве. Тиме се у ствари отуђују једни од других и ви видите да данас, нико ни са ким није, да имамо много људи који су усамљени, и да се те трагедије усамљености завршавају чак и на најгоре могуће начине. Али Христос је свеједно и једнако ту за свакога од нас и нуди нам се у овом Светом предложењу, у овој Светој трпези, у овом назнаку будућег живота, а то је Света Литургија. И зове нас Себи и даје нам Себе, ослободивши нас од греха и смрти. Ми који једемо од ове трпезе бесмртности, ништа друго и не можемо да очекујемо него само радост, у заједници са Њим. Али да бисте били са Христом, браћо и сестре, у време земнога живота, потребно је да имате храброст и одлучност, јасну дефиницију онога шта хоћете. А православни хришћани морају да знају шта хоће и у шта верују.

Грех је велики у 21. веку јер ми, поред свих ових техничких достигнућа, поред светских мрежа где можемо за секунд да видимо шта се догађа на другом крају планете, ми данас не изучавамо своју веру, па бивамо потпуно неписмени, да малтене, ништа не знамо. Једва да знамо правилно да се прекрстимо.„Оче наш“ можда ће неко да зна, неко ће отприлике да одмуца до пола, а има оних који немају никакве везе. Али и то није важно! Важно је да срце усмеримо ка Господу; да Га исповедамо као Спаситеља света. Али како можете браћо и сестре да исповедате нешто, о чему немате појма, што вам је страно и што вам је потпуно непознато?

Ипак, човек треба да зна истине своје вере и не само да их познаје, него да их твори и да живи њима. Суштина је овде, све почиње код човека и завршава се у Цркви Божијој, светим крштењем и учешћем у Светим тајнама, најпре у Светој Литургији. Зато је Литургија извор живота и зато ми не заборављамо недељни дан, па је у народу остала она лепа традиција – недељом не радим ништа. То – недељом не радим ништа, није ради тога да испоштујете Бога само што не радите, него је недеља дан у који се сабирамо у Цркви и то су стари наши, итекако знали, па су имали и овакве саборне дане, кад се друкчије комуницирало у оно време. Рецимо на Цвети су људи пристизали из свих ових крајева и долазили из свих ових села да би се сабрали овде, у манастиру Туман. И лепо је да сачувамо ту традицију, да очувамо и обновимо те старе вредности, зато што је отуђење изнова лоша новост, а заједница и сабирање у Христу, изнова вечита и права и потврђена истина.

Немојте да окрећете леђа Христу. Ево пост је још у току и сада улазимо у пост Страсне седмице. Окренимо се ка Христу и ако нисмо постили до сада, хајде окренимо се, пренимо се бар данас! Ето седам дана је пред нама до Васкрса, до славног васкрсења Христовог. Немојте да будемо људи који као мушице и зунзаре, зује лево-десно, без смисла и без става у животу.

Будите одговорни, храбри, имајте љубави за Бога, а имајући љубави за Бога, морате да волите и људе око себе. То просто вуче једно друго, то је незамисливо једно без другога. Тако да будите добри хришћани, покажите другима да бити добар хришћанин, јесте само пример, а не нешто што обавезује друге. Ако собом сведочимо добар пример, ако сте према човеку благи, ако га разумете кад му је тешко, он ће да каже – Па заиста, ово је неки Божији човек.

Ми се наравно само љутимо једни на друге, ћушкамо једни друге и тако нам прође живот. Немамо ни времена, ни смисла, ни могућностида искажемо људима око нас колико нам значе и колико нам испуњавају живот, и то нам испуњавају живот у име Господње.

Нека сте живи и здрави и од Бога благословени! Нека у радости дочекамо празник Васкрсења Христовог.

Овај свети пост и сваки свети пост јесте време нашега живота, време нашег спасења, па се присетимо да смо пролазни на земљи. Присетимо се да ће ови дани проћи и да треба да се припремимо. Како се припремамо на земљи за празник Васкрсења Христовог, тако да се припремамо за вечност, за сусрет са Њим.

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име