Љубав Сина Божијег била је толика, да је у рану зору, недељни дан Његовога васкрсења, направио раздељење између живота и смрти, и истинску прекретницу у историји и постојању људског рода.
Васкрснувши из мртвих и испразниши гроб, рано у недељу ујутро, Господ говори човеку да је створен да живи вечно и да смрти не робује више. То је тајна живота, тајна дара Божјег човеку. И анђео Благовесник Божији, Гаврило, који је најавио да ће се Син Божији родити, који је најавио све свете и спасоносне догађаје, седи у крај празнога гроба и рано ујутру јавља женама мироносицама, тим истинким трудбницама Христовог Јеванђеља, да је гроб празан и да узалуд траже у гробу Онога који сија животом. Да је то заиста истина света, велика и неприкосновена и истинска и задивљујућа, сведоче нам гробни покрови, који бивају сасвим правилно сложени, као да се Господ наш потрудио, и јесте се потрудио, да сваки детаљ у Свом Васкрсењу сија животом и истинитошћу и сведочанством.
Вера у Васкрсење основ је нашега живота. Само они који саваскрсавају у Христу имају пут у Вечни живот, а у Христу ће васкрснути сви они који верују да је Он Син Божији. Да је Он Онај, Који је дошао да спасе свет. Зато нас апостол Павле учи говорећи да живот треба да проводимо тако да задобијемо васкрсење. Пошто васкрсење није ништа друго него близина Божија, да у вечности будемо што ближи Тројичноме Богу – Оцу, Сину и Духу Светоме, Богу истинскоме, Који нас ради постаје човек у лику Логоса Сина, који будући превечни Бог, постаје човек по природи, узевши све што ми имамо осим греха, и нас ради, страдајући на крсту, бива погребен у гробу и васкрсава трећи дан. И оне свете жене, дивне жене мироносице, као први весници Васкрсења, уплашене и застрашене, одлазе да апостолима посведоче да је Христос васкрсао.
То су дирљиви и свети и свеосвећујући догађаји, које ми хришћани, овог лабавог 21. века, осећамо у животима својим и у душама својим једино вером својом. Један истински сведок васкрсења Христовог, иако 2000 година безмало удаљен од пећине, у којој је Христос био погребен, код његовога гроба празнога, јесте и свети Владика Николај, који, са истом ревношћу, истим жаром и истом вером говори „Васкрсе Христос!“ као што су то говориле и жене мироносице. Нека је слава тим свим светим угодницима Божијим до дана данашњег а и онима који ће доћи, јер су нам они светиљке на путу истинскога живота.
Исти сведоци Васкрслога Христа јесу и светитељи тумански, Зосим и Јаков, који овде у својим светим ћивотима, под сводовима ове цркве, чекају свеопште васкрсење. Они опомињу и упозоравају нас шта је вредност истинска и шта је живот у изобиљу – ЗАЈЕДНИЦА СА ХРИСТОМ!
Да бисте живели вечно браћо и сестре, и не само ви, него свако од нас, треба да имамо заједницу са Христом, а заједница са Христом испуњава се тако што заједничаримо у Светим тајнама, односно што се причешћујемо од Тела и Крви Његове. И заједница Свете Литургије јесте већ почетак вечности овде у времену, и отварање рајских врата за сваког ко жели кроз њих да уђе. Она нас уводи у заједницу са Христом, Који нас све приноси Богу Оцу, благодаћу Духа Светога на дар. И то је велика радост и то је велика мудрост и то је велика тајна и то је истински смисао постојања и живота.
Зато нека сваки тренутак нашега живота, сваки наш труд, свака наша намера, буду благословени и исправни јер ћемо за све дати одговор Богу када буде дошао Христос Други пут да суди живима и мртвима. И важно је браћо и сестре да и када падамо и када грешимо, да нас вера васкрсења не напусти него да њом, сијајући, њом ношени, увек се исправљамо на добро, творећи знакове и знамења Христова: да имамо љубави за оне који су нам ближњи и за оне који су нам непријатељи, и да се радујемо једи другима. Васкрсење је значи изобилна радост, и нека њу, ту радост у свом животу, стално ширимо – то је онда истинска мисија Јеванђеља.
Наш живот, МИ у Христу који живимо, МИ смо Јеванђеље Његово које се пише до данашњег дана и зато је наша одговорност велика и пред светом и пред овим временом и пред вечношћу, пред Богом Живим и пред свима светима.
