(Једна непозната песма Бранка Миљковића)
Једна од мало познатих песама Бранка Миљковића, објављена у сарајевском Животу 1958. године,[1] носи наслов Анђео из Сопоћана и посвећена је Свети Мандићу, српском песнику и сликару:
„У јесен 1957. или у пролеће 1958. године, Светислав Мандић и Бранко Миљковић, обојица песници, Мандић још и познати копист фресака, заједно су обишли старе српске манастире рашке и шумадијске области. Највише су се задржали у Милешеви, Сопоћанима и у Цркви Светог Ахилија у Ариљу. Крајем 1958. Миљковић је објавио песму Анђео из Сопоћана с посветом „Свети Мандићу“.“[2]
Вероватно је да се обилазак манастира догодио 1957. године с обзиром на то да ова година стоји испод уводних прозних параграфа у циклусу Ариљски анђео Бранка Миљковића. Једино је емпиријски доживљај сусрета са фреском могао да изроди његов чувени запис: „Овај конкретни Анђео, осветљен сам собом изнутра, да је у пустињи рекао би: шта ће ми нада ако не да сачувам ову пустињу. Да сиђе са зида, рекао би: ово је предео који продужује љубав. 1957“[3]
Песма Анђео из Сопоћана кореспондира са Мандићевом песмом Анђео из Милешеве и касније је инкорпорирана и добила свој наставак у песми Ариљски анђео објављеној у збирци Ватра и ништа (1960), исте године када је Мандић објавио збирку песама Милосно доба. Ариљски анђео Бранка Миљковића посвећен је Плавом анђелу из Цркве Светог Ахилија у Ариљу, задужбине Драгутина Немањића, а први анђео о којем су испевани ови стихови налази се на фресци у Сопоћанима. Према годинама које се налазе у циклусу песама Ариљски анђео (1957. и 1958) јасно је да Миљковић тих година, приликом посета манастирима, исписује најлепше стихове „анђелима празнине и снаге“. У исто време и Мандић ће оставити најлепше стихове посвећене Белом анђелу из Милешеве.
Анђео из Милешеве
Песник, сликар, конзерватор и кописта фресака, Светислав Мандић[4] доживео је духовну лепоту дела рашких сликара на посве необичан начин дат само онима који носе велики таленат да, чистим својим срцем, и после много векова, осете емоцију фрескописаца и ишчитају хришћанске поруке исписане кистом и рукама заборављених уметника. Тако је Мандић истину божанског и светог преточио у стихове песме Анђео из Милешеве[5] остављајући читаоцима песнички молитвеник пред крилима овог анђела која ће у песми постати симбол спајања даљина и духовне блискости са песником. Постављајући га у раван лепоте са „барокним фасадама на Булевару Светог Михајла“, „лондонским мостовима“ и „највеличанственијим Риалтом“, да не сагреши очињим видом, Мандић ће српском Белом анђелу запевати: „свуда шапутах самоме себи да си ми ти једина истина/ и да ја, заиста, по једном великом кругу, доходим твојој лепоти“. Оваквим стиховима песник ставља српску фреску из 13. века на разину лепоте светских размера и сведочи да се и његово успење ка духовном виду којим ће моћи да сагледа сву лепоту рашког анђела, догађа на путовању по унапред Божијом руком исписаном кругу. У својој песми он иницира мир и љубав који плене са фреске као оно благостање које је човеку потребно да се у добру не узвиси, а у поразу не унизи: „и кад сам се радовао,/ и кад сам на далеке улице као рањена птица пао,/ никад, никад те, мили мој, нисам заборављао.“ Свом духовном виду поставља зенице белог анђела („Водиле су ме твоје крупне и мирне рашке очи“) бојећи свет бојом са фреске која је „утишана као лимски пејзаж/ од жуте оранице, свеле траве, камења и белог октобарског неба“. Оваплоћењем духовне благодети анђела Гаврила у наслућену „нечију руку охрабрења на узаном рамену“, песник зна: „То ми се ти, преко стотину даљина, смешиш,/ сироти мој Анђеле из Милешеве“.
Виртуоз Мандић ствара посебним језиком уметника који преплиће поезију и сликарство изнова рађајући фреску Анђела из Милешеве,[6] бојећи је речима, православљем, унутрашњом духовном лепотом и ширином божанске мисли дароване онима који умеју да је ишчитају из благог лика и широких крила белог анђела.
Анђео из Сопоћана
Главни мотиви песме „Анђео из Сопоћана“ Бранка Миљковића у равни његове неосимболистичке и надреалистичке поетике јесу: сунце, плод, срце, ватра, звезда, пролеће и младост. То су и основни симболи кроз које ће Миљковић тражити „смисао лета на исусном зиду“ „анђела горког празнине и снаге“. Анђео из Сопоћана за песника представља празнину зида, али значења долазе снагом сунца (светлости) које ће указати на постојање оног света „где невољен јаче ћу волети драге“ што је аналогно слици Новог Јерусалима. Али „док плод посејан у паклу на небу не сазрије“, он ће покушати да стављајући жаоку у слаткоћу воћа којем је срце подарило ватру каквом само „вођени иду“, ишчита смисао окрилаћене фреске и духовног лета уписаној на њој. Опијен лепотом ватре око главе анђела (ореолом светлости) песник ће запевати: „Ко тебе није видео тај не зна/ Себе, ко тебе не виде тај неће/ Никуда стићи, јер бескрајан је пут!“ Смисао ових Миљковићевих стихова кореспондира са Мандићевим избором Белог анђела за свог путовођу и шири се даље у бескрај као пут којим ће свако од нас проћи и којим ће поћи и после смрти која је пак за песника „лепота“, јер у њој „врлина откри могућност узлета“. Уводећи мотив смрти, мада је већ на почетку она и назначена кроз есхатологију пакла, сада она представља ону границу након које и крила анђела добијају своје пуно значење на фресци. Парадоксом у стиху „Непомичан си, зато те не могу стићи/ Тако близу мене други ваздух дишеш“, Миљковић претпоставља постојање два света, и то не само једног овоземаљског и другог, оноземаљског, већ и своју предиспозицију да духовношћу себе самог, он не може достићи духовност коју значи и зрачи православни анђео са фреске. Отуда два ваздуха у истој просторији храма Божијег дишу двоје, један песник и једна фреска чиме она бива оживљена и стављена у раван живог и живота. Трећи део певања не излази из основног угла из кога је испевана песма као обраћање нечему што само мисао и вера оживљавају, те не изненађује Миљковићева доза скептичности када запева: „Дивно празноверје што измишљаш крила/ Ослепљеном ваздуху у тој сажетости“ да би прешао на мотив вечне младости: „Твоја је младост пре свих младости била/ И остала на зиду ко слика милости/ / О сретна младости која проћи неће!“
Песник Миљковић пева ову песму стојећи пред фреском и спознајући тајне хришћанског живота и учења у којима се симболика вечног пролећа есхатолошким значењем повезује са светлошћу лика Христовог и преображења које доноси васкрсење. Отуда дан овог спознања постаје „светлост што ме мири са вечним пролећем“ чиме Миљковић завршава песму „Анђео из Сопоћана“.
***
За разлику од Мандића који свог анђела из Милешеве има за духовног вођу и чија је песма потпуна преданост љубави и вери, у највећој мери надреалистички интонирана, Миљковић је у грчу артикулације као слике недостижног каквим сматра анђела са фреске, недокучивог ваздуха вере који би да удахне у себе, али са јасном неосимболистичком оријентацијом.
Света Мандић и Бранко Миљковић, оставили су најлепше песме о анђелима са српских фресака и преточили у стихове приче својих душа пред лепотама слободе, наде, љубави и вере које тајанством небеског воинства чувају наши анђели, дарујући нас на тај начин једним културолошким предлошком повезаности поезије, сликарства и религије.
Извори:
Мандић, Светислав, „Анђео из Милешеве“, Милосно доба, Просвета, Београд, 1960.
Миљковић, Бранко, „Анђео из Сопоћана“, Живот, бр. 11/12, Сарајево, 1958.
Миљковић, Бранко, Узалуд је будим, Политика, 2005.
Милица Миленковић
[1] Изузев што је ова песма са малим интерпункцијским изменама инкорпорирана у песму Ариљски анђео, као посебна песма под насловом Анђео из Сопоћана (објављена у часопису Живот, бр. 11/12, Сарајево, 1958) није ушла ни у једно до сада објављено издање Сабраних дела Бранка Миљковића.
[2] Јован Пејчић, Поезија и свето, Београд, 2019, стр. 167.
[3] Бранко Миљковић, Узалуд је будим, Београд, 2005, стр. 89.
[4] Светислав Мандић (Мостар 1921 – Београд 2003), сликар, конзерватор и кописта фресака, у Београду је 1950. завршио Академију ликовних уметности. Свој радни век провео је у Заводу за заштиту споменика културе Србије и у Галерији фресака у Београду. Био је уредник у издавачким кућама: Ново покољење, Југославија и Туристичка штампа. Објавио је књиге поезије: Двојица, Кад млидијах живети, Милосно доба, Песме, Звездара и друге песме, као и низ књига из струке.
[5] “Анђео из Милешеве“ у: Светислав Мандић, Милосно доба, Просвета, Београд, 1960, стр. 24.
[6] „Песме Претци, Сликар и треперење боја у простору и Анђео из Милешеве, први пут су објављене под заједничким насловом „МОЖДА МАЛО УЗДАРЈЕ сликарима Лубарди, Аралици и Милосављевићу, за дароване нам радости њихових слика, месеца маја 1951“ (Из Напомене у књизи Милосно доба).
