Ана Атанасковић: Жена-витез у српској традицији и историји – пример Јелене Лазаревић (ПРВИ ДЕО)

И данас се може чути термин „мрачни средњи век“ који, додуше, може да важи за неке аспекте средњевековног друштва (начин лечења нероткиња, сиромаштво, кметство, недостатак технолошког напретка…) али савремена историографија одбацује овај стереотип. Ако завиримо мало дубље, можемо увидети да је у том систему чак и најсиромашнији ратар могао бити више цењен него банкар, градиле су се величанствене катедрале и манастири, суверен је бирао око себе мудраце и витезове и празновало се просечно 178 дана у години. Средњи век није био предоминантно тмуран, већ препун живих боја које су одражавала животну радост. Ведре боје су носили и нижи слојеви друштва, као што видимо на примеру наранџасте кошуље-тунике округлог изреза на фресци Чобанин из цркве Светог Димитрија.

Једна од заблуда је и да жене нису могле да исказују своју снагу у средњем веку. Тачно је да је ситуација била сасвим другачија од садашње, али није тачно да прилика уопште није било. Женска снага се могла изразити на више начина, као што су владање делом територије, регентство, оснивање школа, породичне везе, даривање или ратовање.

Било је тако у Европи а ништа мање у Србији. Још је Козма Прашки записао у дванаестом веку да је међу старим Словенима било ратница а традиција је одржана на нашим просторима.

Осврнимо се на нератничке начине изражавања снаге (мада се сви они могу подвести под ратништво и витештво у ширем смислу јер су те жене на различите начине учествовале у одбрани и сукобима).

Једна од моћних жена у српским земљама је била Јелена Анжујска, која је одржавала везе са папом и утицала на односе свог мужа Уроша И са Дубровчанима. Даље, градила је манастире и цркве (њен Градац је био прва задужбина чији је ктитор била жена), основала је школу за девојке у свом двору у Брњаку а једно време је владала југозападним областима, од реке Ибар до приморја.

Царица Јелена, супруга цара Душана Силног, учествовала је у војним саветима, „узимала“ је реч на врховном свету који је бројао двадесет и четири војсковођа и њени предлози су уважавани. Ишла је са мужем и у његове војне походе.

Владала је серском облашћу након Душанове смрти а због ње је за време епидемије прекршено хиландарско правило. Наиме, боравила је у палати свог мужа, близу манастира Светог Василија.

Кнегиња Милица Хребељановић је после Косовске битке била регенткиња свом сину Стефану Лазаревићу, водила преговоре са Турцима и организовала отпор, преузевши улогу владара и војног стратега, спасивши земљу од потпуног уништења јер су са севера надирале угарске снаге. Основала је манастир Љубостњу где су се, највероватније, окупљале удовице косовских јунака. Било је то друштво тј. нека врста витешког реда жена које су чувале једна другу или су настављале традицију својих мужева.

Ангелина Бранковић, познатија као мајка Ангелина, била је супруга деспота Стефана Бранковића. Храбро је издржала сва изгнанства и у Срему подигла своју задужбину, штитила мошти свог мужа, имала школу за младе девојке и преписивачку школу и скрипторију (издавачку кућу).

Мара Бранковић је имала важну улогу у војним преговорима Срба са Османским царством.

Дух снаге жена се, дакле, преноси од словенских корена, преко средњег века, до „свежије“ историје (сетимо се Чучук Стане, те хајдучице Миље, љубавнице хајдука Петра Марјановића и Милунке Савић) а за његово одржање су значајни и митови и епика, који верно одражавају реалност у којој су настајали.

Тако имамо пример Косовке девојке која носи симболику моралне снаге народа кроз пожртвованост и бригу за рањене јунаке. Она вида им вида ране и тражи вереника, кума и девера који су у епици Топлица Милан, Милош Обилић и Косанчић Иван. Народно предање говори да је то била Јелица, рођена сестра великаша Стевана Мусића из Брвеника, и сестричина кнеза Лазара.

У народној свести је веома жива и вила Равијојла, која са две стреле погађа пријатеља Марка Краљевића, војводу Милошам, једну у срце другу у грло.

Језик средњег века природно прати женску моћ и постојање, кроз именице, тј. женски род, те тако имамо речи „владичица“, „учитељица“, „подвижница“, „страдалница“, „узрочница“, „отворитељка“ и сличне. И та и друге појаве које се тичу оснажености и признатости неких жена у нашем друштву бивају јаснији када се прочита Душанов законик, конкретно члан 48. који каже:

„Кад умре властелин, коњ добри и оружје да се дају цару, а свиту велику и бисерни појас да има његов син, и да му цар не узме, аколи не узима син, него има кћер, да је с тим власна кћи или продати или дати слободно.“ Дакле, жене су имале право на поседовање делова витешке опреме и то право су користиле. То имплицира да су имале прилику да се упознају и са осталом опремом. У то време (1349. година) то је било својствено само у нашим крајевима, у тадашњој Европи не.