Кроз коров, по тој глибавој њиви од јутра сморен дневним кругом. Спокојан ратар трпељиви, ја орах својим тешким плугом.
Дивљачка мржња мене прати и зло ме безумља опкољава, и сад се борим не предати, ал ипак већ се малаксава.
Време за одмор, о Дубраве, о ти тишино извора, њива, над врзинама по над главе многих су грана тих плетива. У сени утешној хтео бих сада, сагнут над звонким источником да грло жедно од тешког рада свежином напуним превеликом.
Да зној дневних напора збришем, да терет свагдашње бриге стресем.
„Безумни, нема покоја више, напред“, глас дође ,а ја занесен. „На њиви чекају дела многа, а дана мало остало ти је. Устај ти лењи слуго Бога, и крећи, иди“, глас Господњи је. „Купљен си ценом преко свих међа, Крстом и крвљу купљен си знај, зато над браздом повијај леђа, док тмина дану не згаси сјај.
С’трепетним наклоном чела свога, пред речју силном што рече Бог, праштај ми због роптања тога, на страшном суду не буди строг.
Одох да трудом док зној се лије, испуним удео што ми је дат, а дремеж поглед неће да скрије, нећу се предати док траје рат. И тај плуг тешки ја лењи слуга, оставити нећу, чуј заклетву, све док на њивама сечиво плуга бразде не спреми за Твоју сетву.
