Шеста, и последња недеља Великог поста зове се Врбица (недеља палми). Током шест дана који претходе Лазаревој суботи и Врбици, кроз Литургију Цркве, следимо за Христом од оног момента када је објавио смрт Свога пријатеља и затим кренуо на пут за Витанију и Јерусалим. У недељу увече, на вечерњи, дата је тема и тон за целу седмицу:
„Отпочињући са ревношћу шесту недељу поста и обајвљујући празник палми принећемо химне Господу Који долази у Јерусалим у божанској слави и сили да би смрћу усмртио смрт“.
Центар пажње је Лазар – његова болест, његова срмрт, туга рођака и Христово реаговање на све ово.
Тако, у понедељак ми слушамо:
„Данас је болест Лазарева саопштена Христу док је ходио с друге стране Јордана…“
У уторак:
„Јуче и данас је Лазар болестан“.
У среду:
„Данас је мртви Лазар сахрањен и његови рођаци плачу…“
У четвртак:
„Лазар је мртав већ два дана…“
Најзад, у петак:
„Изјутра дође Христос…“
да васкрсне мртвог брата (Марте и Марије). Цела седмица је прошла у духовном размишљању о предстојећем сусрету Христа и смрти – најпре у лицу његвог пријатеља Лазара, а затим Христовој сопственој срмти. Она представља приближавање онога „Христовог часа“ о коме је Он тако често говорио и према коме је било усредсређено целокупно Његово земаљско служење. Морамо да се запитамо: које место и значење има ово размишљање у посној Литургији? У каквом су они односу према нашем посном труду?
Ова питања престављају још једно које треба да укратко расправимо. У прослављању догађаја из Христова живота, Црква веома често – ако не и увек – транспонује прошлост у садашњост. Тако на Божић певамо: „Данас Дјева натприродно рађа…“ На Велики Петак: „данас стоји пред Пилатом…“ На Врбицу: „Он данас долази уЈерусалим“. Поставља се питање: Какво значење има ово преношење догађаја, какав је значај овог литургичког данас?
Вероватно, већина посетилаца Цркве разуме то као реторичку метафору, као поетску „фигуру говора“. Наш модерни приступ богослужењу је или рационалан или сентименталан. Рационални се прилаз састоји од свођења литургичке прославе на идеју. То има свој корен у „западњачкој“ теологији, која се развијала на православном Истоку после патристичке ере, за коју је Литургија у најбољем случају сировина за лепе интелектуалне дефиниције и претпоставке. Оно што у богослужењу не може да буде као „поезија“ тј. нешто што не треба сувише озбиљно узимати у обзир. А пошто је очигледно да догађаји које прославља Црква припадају прошлости, литургичком данас није давано никакво озбиљно значење. Што се тиче сентименталног прилаза, он се појавио као резултат индивидуалистичке и егоцентричне побожности, и у многим случајевима, представља супротнсот интелектуалној теорији. За ову врсту побожности, богослужење је, изнад свега, корисни оквир за личну молитву, надахњујућа позадина, која има за циљ да „подгреје“ наше срце и да га управи према Богу. Овде је садржина и значење служби, литургичких текстова, обреда и радњи секундарне важности. Оне су корисне и од значаја само док сам на молитви. На тај начин литургичко данас, као и сви други литургички текстови, сведено је на некакву неодређену, предану и одушевљену „молитву“.
Због тога што је у црквеном менталитету у односу на ова два става дошло до оштре поларизације, веома је тешко доказати да Литургија не може да буде сведена ни на „идеју“ ни на „молитву“. Идеје се не светкују и свечано не служе. Што се тиче личне молитве, у Јеванђељу није речено да се ради молитве закључамо у своју собу и тамо успоставимо лични контакт са Богом! Суштина неког славља је у томе да оно обухвата и догађај и социјалну и колективну реакцију на тај Догађај. Прослављање је могуће једино онда када људи скупивши се превазилазе природну одељенсот и изолацију једног од другог, заједно реагују као „тело“, као да су заиста једно у односу на неки догађај (нпр.свадба, погреб, победа, слава…). Природно чудо свих прослава се састоји баш у томе што превазилази, па нека то буде и за исвесно време, ниво идеја и оног што се зове индивидуализам. Јединка се у прославама заиста губи и на јединствен начин проналази друге. Али какво је значење литургичког данас, којим Црква започиње свако своје славље? И какав смисао имају прошли догађаји прослављани данас?
Може се без преувеличавања рећи да је целокупан живот Цркве непрекидно спомињање и сећање. На крају сваке службе обраћамо се Светима „чију успомену прослављамо“, али изнад свих сећања, Црква је сећање на Христа. Са чисто природне тачке гледишта, сећање је компликована способност. Тако, означава две ствари. С једне стране, сећање на прошлост је нешто више него просто знање о прошлости. Када се сећам свог покојног оца, ја га видим, он је присутан у мом сећању не као збир свега што ја о њему знам, већ је присутан у целокупној својој живој реалности. А с друге стране, та присутност чини да изразито осећам да он више није овде, да у овом свету и овом животу више никад нећу додирнути руку коју у сећању тако живо видим. На тај начин, сећање је: најчудеснија, а у исто време најтрагичнија људска способност, јер ништа боље не открива нарушену природу у нашем животу, човекову немогућност да било шта одржи и истинито поседује у овом свету. Сећање нам отркива да „на земљи владају време и смрт. Али то је само због ове јединствене људске функицје сећања на коју је и хришћанство усредсређено, јер се и оно састоји од сећања на једног Човека, на један Догађај, на једну Ноћ у чијој дубини и тами нам је речено: „… чините ово у Мој спомен“. И, гле, десило се чудо! Ми Га се сећамо и Он је овде – не као носталгична слика прошлости, не као тужно „никада више“ него са таквом интензивном садашњошћу да Црква може вечито да понавља оно што су Апостоли рекли после Емауса: „…Зар није у нама горело срце?“
о. Александар Шмеман
