Александар Ламброс: Ренесанса Палеолога

Византију је 1204. године задесила катастрофа коју је, додуше, преживела али се од ње више никада није опоравила. Крсташи Четвртог крсташког похода су, уместо да ратују против Турака, напали и заузели Цариград којом приликом су га и немилосрдно опљачкали и развукли велики део његовог уметничког блага по западној Европи. Више од пола века византијска престоница и њене главне територије биле су у рукама Латина. Византинци су успели да 1261. поврате Цариград али је од некадашње моћне државе остала само бледа сенка. Остатак политичке историје Византије, до њеног коначног пада у турске руке 1453, јесте историја агоније и борбе за опстанак унапред осуђене на неуспех. Међутим, пре свог коначног слома царство је, под династијом Палеолога, доживело свој последњи културни процват.

Исцрљујућа борба за повратак суверенитета од Латина остављала је мало енергије за неговање културе. У томе лежи објашњење што су најбољи византијски уметници стајали на располагању богатим покровитељима ван византијских територија. Српски владари и високи црквени клир били су једини довољно богати покровитељи у византијском свету, способни да унајмљују најбоље мајсторе из византијског царства за украшавање својих задужбина. Немањини синови позвали су из Цариграда неког угледног сликара који је 1208/09. године живописао његову задужбину, Богородичину цркву манастира Студенице. Лепота студеничких фресака недвосмислено указује на амбиције српског двора за престижом у односу на околне православне владаре.

Свети Сава потом позива цариградске мајсторе да живопишу Жичу, око 1220, када се она довршавала као седиште од недавно аутокефалне српске архиепископије. Заслугом краља Владислава из Солуна су стигли уметници који су  његову задужбину, цркву манастира Милешеве, живописали у духу велике мозаичке традиције тог, другог по важности, византијског града.

Милешевски Бели анђео из сцене Мироноснице на Христовом гробу, остаје један од снажнијих уметничких исказа тог периода. Међутим, сликарство цркве Свете Тројице манастира Сопоћани, задужбине краља Стефана Уроша I, сврстава се у сами врх не само византијског већ и европског сликарства друге половине XIII века. Сопоћанске фреске својим светлим бојама, златним листићима, класичном лепотом ликова зраче антиком и рафинираним дворским укусом. Сопоћанско Успење Богородице је не само најмонументалније српско сликарско остварење из средњег века, већ и једно од ремек дела византијске уметности уопште.

Последња византијска династија Палеолози дала је име последњем великом узлету византијске уметности познатом као ренесанса Палеолога. Тада већ хиљаду година стара култура, у држави на издисају, демонстрирала је своју невероватну виталност.

Било је то доба интензивних културних веза између византијских и италијанских уметника. Из тих додира изродио се нов интерес византијских уметника за пејзаж и пасторалне сцене а скупа традиционална техника мозаика полако је све више, због општег осиромашења, уступала пред наративним фреско сликарством од кога ће остати сачувани велики фреско циклуси у црквама Мистре на југу Пелопонеза. Сликарство икона такође је доживело освежење. Иконе из овог периода мање су строге по свом духу и испољавају склоност ка чисто декоративним квалитетима и минуциозним детаљима тако да се може говорити и о својеврсном маниризму Палеолога.

Крит, који је од почетка 13. века под влашћу Венецијанаца, постаје ново средиште сликарства икона. На њему ће у сликарство икона постепено продирати западни елементи а истовремено ће византијски, будући да је Крит своје иконе извозио, наставити да продиру на Запад. У овој традицији ће своје прве радове сликати и Ел Греко, пореклом са Крита, пре него што је постао  највећи уметник европског маниризма у другој половини 16. века.

Најлепша дела ренесансе Палеолога су фреске и мозаици цркве Христа Хоре (црква Христа Спаситеља у Пољу) у Истанбулу. Велики византијски државник Теодор Метохит почетком 14. века темељно обнавља цркву Христа Хоре и том је приликом украшава фрескама и мозаицима који се сматрају највишим остварењима уметности свог доба и који данас, уз Свету Софију, представљају главну туристичку атракцију византијског периода у Истанбулу.

Најлепша дела ренесансе Палеолога су фреске и мозаици цркве Христа Хоре (црква Христа Спаситеља у Пољу) у Цариграду. pic.twitter.com/JfCsQM5E9h

— Портал ЧУДО (@CudoRs) March 7, 2024

Открила их је група америчких византолога који су 1948. уклонили слој малтера набачен почетком 16. века када је црква претворена у џамију (Карије џамија). Класицистичка равнотежа у композицији, античке пропорције и изглед фигура, аристократска софистицираност, програм проширен ученим темама и циклусима, иконографија допуњена необичним тумачењима, метафорама и симболима и врхунска израда, сведоче о културној виталности Византије на заласку. Мозаик Христа Спаситеља и фреска Силаска у ад истичу се својом лепотом.

Поред Цариграда и Солуна и Србија краља Милутина је била подручје пуног процвата уметности ренесансе Палеолога. Милутин је у своју државу довео солунске сликаре Михаила Астрапу и Евтихија који су до 1321. у низу његових задужбина (Краљевој цркви у Студеници, Старом Нагоричину, светом Никити код Скопља, Грачаници), оставили дела која по својој лепоти чине јединствену целину с оновременим најбољим остварењима Цариграда и Солуна.

Домет једне културе често се далеко више очитава у ситним делима примењене уметности него у монументалној, званичној уметности. Византинско јувелирство је било на посебном гласу. Посебно је чувена била његова cloisonné техника емајла, скупоцена и минуциозна, која захтева велико техничко умеће и истанчан осећај за дизајн. Византијски емајл извршио је снажан утицај на каснији европски дизајн накита, а има теоретичара који верују да је утицао и на рађање монументалних готских витража.

И док је у науци било много расправа о томе кад се то заправо Рим преобратио у Византију, онакву каква нам се приказује кроз своја преживела документа и уметничка дела, о тренутку њеног краја нема спорења – уторак, 29. мај 1453. “Завеса се спушта док се јаничари пењу преко утврђења хиљадугодишњих Теодосијевих зидина, а натприродна светлост уздиже се према небу са куполе Свете Софије”, дочараће у једној реченици овај тужни крај византолог Сирил Манго.

Као држава, независни политички ентитет, овај датум дефинитивно означава њен крај. Посматрамо ли је, међутим, као цивилизацију, пад Цариграда у руке Турака свакако не представља крај приче. Византијска цивилизација наставила је да се шири и временски и просторно дуго након краја свог политичког живота. Проширила се на све православне земље, Русију, Јерменију, Грузију, Румунију, Бугарску, Србију … а временски је потрајала све до освита 19. века када су европске просветитељске идеје и европски национализам подрили такозвани византијски начин живота.

Њени естетски идеали, међутим, настављају да живе све до нашег времена. И још увек показују задивљујућу виталност. Најбоља илустрација ове тврдње налази се можда баш у срцу српске престонице – храм Светог Саве.

Александар Радосављевић Ламброс