Црквена космологија, која се делатно изучава уз помоћ аскезе, може да буде општи начин живота и употребе света, и то не само у сржи или „квасцу” евхаристијске заједнице него и у најширим размерама неке социјалне скупине у одређеном историјском периоду. Другим речима, она може да представља израз човекове цивилизације, уметности, технике, економије или политике која поштује свет, користи га као дар љубави и истражује логос јединствености ствари, као и могућност материје да подари тело односу човека са Богом и да учествује у животу нетварнога.

Таква цивилизација цветала је у такозваном византијском и поствизантијском периоду Јелинизма. Није овде прилика да говоримо о томе како у Византији управне институције, правосуђе, организација економије и приватна трговина у пракси живота изражавају црквену космологију. На ту тему много је писано, мада би за њено разумевање било довољно изучити макар само архитектуру једне византијске цркве или само технику слагања камена, те тамо непосредно опипати етос те цивилизације.

Ту бисмо видели како човек поштује и изучава логос материјалног свега и не угњетава материју даби је потчинио сврсисходности коју налаже његов разум. Користећи материју света, он се вежба у самоодрицању и одбацивању егоцентричне таштине. Он указује на могућности које има сама материја да се „ологоси”, да сачињава „дијалог” са мајстором – дијалог који ниједна рационалистичка техника не може да понови.

Данас живимо у цивилизацији која је дијаметрално различита од византијске. Због тога је скоро немогуће да пратимо етос онакве употребе света и истине која је ту употребу диктирала. Наш однос са светом данас је све више посредан – постоје машине које ступају на сцену, потчињавају природу и њене силе захтевима разума и неутралишу отпоре које материјални свет може да пружи ефикасности наших програма. Апсурдно је за нас разумљиво само по себи. Због тога оно и прелази у наш карактер или у наш етос као индивидуално постављање изнад природе: окрећући или притискајући неко дугме, имамо светлост, грејање, хлађење, транспорт, даљинске комуникације и мноштво других непосредних резултата. Не постоји ништа лоше у свему томе: све су то добродошли и поштовања достојни изуми који олакшавају човеков живот и умањују труд који је некада био захтев потребе да се преживи. Они, међутим, ослобађају и човеков незасити егоцентрични апетит, његову инстинктивну тежњу да поседује, да буде потрошач и да се чулно насићује, без икаквих граница и баријера.

У сваком случају, индивидуоцентрично наметање свету, које нам данас омогућава техника, јесте делатна примена једне космологије која на природу гледа као на безличну и неутралну датост: природа је ту да би послужила жељама и потребама човека. Не постоји ни најмања могућност за лични однос са светом и за остваривање живота као заједнице и односа. Али делатна примена тако радикално антихришћанске космологије недвосмислено се појављује као чињеница која укида живот, као директна претња смрћу за природу и за човека.

Ту претњу данас називамо загађивањем природне околине, исцрпљивањем извора енергије, нездравом исхраном и тако даље. Затрована атмосфера великих градова, загађене воде, умртвљена поља, отровни пестициди и све друге кошмарне последице са којима живи данашњи човек индустријских заједница показују трагичну грешку у његовом односу према свету, грешку која нагло поприма размере смртне претње. Оно што смо називали „напретком” и „развојем” показало се као насиље над природом и уништавање природе, што представља неизбежну муку и смртну претњу за човека.

Потреба да, са поштовањем и смирењем, изучавамо истину о свету, да поново пронађемо прави однос са њим, данас је – по први пут у историји човека – дословно проблем живота и смрти.

– НАСТАВИЋЕ СЕ –

 

ИЗВОР: „Азбучник вере“, Христо Јанарас, БЕСЕДА, НОВИ САД, 2000.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име