У наредним месецима наш портал ће објављивати изводе из књиге „Азбучник вере“ Христа Јанараса у нади да ће вам ови изводи бити повод за прво или поновно читање.
- Посматрање природе
Сада вероватно потпуније можемо да схватимо шта Црква, заправо, жели да каже тиме што учи да је свет резултат енергија Божијих, односно откровење стваралачког логоса Божијег (Личности Бога Логоса) кроз суштине које су „разнородне” суштини Божијој. Материјална стварност света и неопитност форми-суштина које образују ту стварност јесу резултат слободне лично-стваралачке енергије Божије. Свет је суштински (по својој суштини) различит од Бога, али је истовремено и логос откровења личне особености Бога.
Свети Оци називају природном теоријом (природним посматрањем) изучавање логоса Божијег унутар природе, односно проналажење Његове личне особености у сваком аспекту доброте, лепоте и мудрости света. Сама материја света је динамички делатни учинак, енергија „разнородна” у односу на природу Божију, створена енергија нествореног (нетварног) Бога.
Разликујемо створену енергију Божију, која је стваралачка компонента света, од Његових нестворених енергија, које су „разнородне” наспрам свега што је саздано, а , једнородне” са Богом – од енергија које називамо заједничким именом благодат Божија или благодатни дарови живота, намењени човеку.
Изучавајући стварност света, односно особеност логоса створених божанских енергија које сачињавају и образују универзум, на посредан начин упознајемо Личност Божију.
Непосредно упознајемо Бога као Личност преко Његових нестворених енергија, којима Он „целокупан учествује” и као ,јединствен свима је причастан”, остајући целовит и недељив, нудећи ономе ко учествује све што и Сам „по природи” има, осим „идентитета по суштини”, и именујући човека, по речима Јеванђеља, „причасником божанске природе” (II Петр. 1, 4).
- „ Посредник ” – „микрокосмос ”
За Цркву, међутим, постојање и истина света не представљају само и једино могућност да човек посредно позна Бога. „Крај” или циљ постојања света није само посредан.
Када Црква говори о томе да материја света јесте енергија, а универзум динамички делатна чињеница, Црква претпоставља „крај” или циљ због кога се „свршава” чињеница света.
За свете Оце Цркве, стварност света је енергија.
Јер, свет је створен (тваран), односно представља саздање или творевину Божију. А према учењу истих, твар (оно што је тварно или створено) јесте биће чији се узрок и циљ налазе изван њега самога – насупрот нетварном Божијем постојању, које само себи представља узрок и циљ, те само по себи сачињава апсолутно и неограничено Биће.
Када кажемо да тварна бића имају узрок и циљ свога постојања изван себе самих, хоћемо да изразимо следеће: Бог је створио сва постојећа бића (Он је њихов Узрок), а створио их је ради одређеног циља. Природа бића је енергетска или енергијска јер и само њихово постојање доспева до нечега што није само чињеница да постоје него и остваривање циља ради кога постоје.
Из Откровења Божијег у историји и у Библији свети Оци изводе закључак о циљу ради кога је Бог све саздао: да би сва бића учествовала у животу Божијем, да би представљала „славу”, односно пројаву Бога, тако да Бог буде „све у свему” (I Кор.15, 28).
Кажемо, ограниченим могућностима нашега језика, да је Бог пуноћа постојања и живота; Он жели да сва бића учествују у тој пуноћи и да свако биће буде израз божанског живота – другим речима, да учествује у заједници љубави која представља начин постојаља Бога, односно Биће Божије.
Али делатна чињеница света не доводи аутоматски до циља или „краја” учествовања у Божијем животу – енергија која сачињава материју света није нека аутономизована и самостална тежња ка егзистенцијалној пуноћи.
Присаједињавање природе тварнога животу нетварнога не може да буде ре-зултат нужности него чињеница слободе. Једино тварно биће које је у стању да оствари живот као слободу јесте човек. Због тога Свето Писмо, као и његово светоотачко тумачење, види у човеку „посредника” за остваривање егзистенцијалног „краја” и циља целокупне твари.
Људска слобода се поставља, унутар природе твари, као пукотина могућности између онога што је дато и онога што се има за циљ, између постојања и „краја” или циља постојања.
Речено језиком Цркве, човек је свештеник свеколике творевине Божије – онај који има могућност да Богу приводи тварну природу, да на престо Божанства устоличи „прах” земаљски.
Код Отаца често сусрећемо исказ да је човек микрокосмос: као производ природе, он у себи сумира елементе целокупног света. Али ти елементи, после човековог пада и „противприродног” изопачења (као што ћемо видети у следећем поглављу), налазе се у њему и у околном свету у стању фрагментарности и раздељености.
Остајући, међутим, и после пада лично биће, логичка психосоматска ипостас, човек задржава способност да у својој личности динамички оствари јединство света – да сумира логос света у лични одговор на призив Божији, на заједницу и однос тварнога и нетварнога; да објави свеопшти логос света као лични логос славословља које створење упућује Творцу; да енергији, која сачињава свет, да прави смер и замах ка њеном егзистенцијалном крају. Због тога, према речима Новога Завета, „жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији…, са надом да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе деце Божије, јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада” (Римљ. 8, 19-22).
Погрешно религијско васпитање је, у наше дане, довело мноштво људи до тога да Цркву сматрају средством или органом за обезбеђивање индивидуалног спасења свакога од нас; а када говоре о „спасењу”, људи имају на уму неку неодређену врсту преживљавања после смрти, у некаквом „другом” свету. У стварности, међутим, Црква на сваког човека налаже огромну част и одговорност за спасење целокупнога света, онога света чије тело јесте и наше тело и чији живот јесте и наш живот. А спасење, за Цркву, представља ослобођење живота од пропадљивости и смрти, преображај преживљавања у егзистенцијалну пуноћу, учествовање тварнога у начину постојања нетварнога.
– НАСТАВИЋЕ СЕ –
ИЗВОР: „Азбучник вере“, Христо Јанарас, БЕСЕДА, НОВИ САД, 2000.
