У наредним месецима наш портал ће објављивати изводе из књиге „Азбучник вере“ Христа Јанараса у нади да ће вам ови изводи бити повод за прво или поновно читање.
- Мистификација науке
За човека који пориче или одбацује метафизичка питања, који нема поверења у искуство личног Божијег Откровења, свет и материјална стварност често постају прибежиште или изговор за бекство од питања која се односе на Бога. Он призива у помоћ тврђења физике да би њима доказао неоснованост и неверодостојност ставова метафизике.
Прибегава употреби мера за количину да би избегао тешкоћу квалитативних изазова који потврђују живот. Познавање физичке стварности изгледа, наравно, као објективно познавање подложно непосредној потврди и доступно сваком индивидуалном уму. Датости физичке природе видљиве су, опипљиве, могу се мерити, могу се дефинисати математичким односима и логички објаснити. Историјско искуство, нарочито у последња два века, показало је да људски ум може да потчини физичку стварност: може да одгонетне њене тајне и да принуди природне силе да служе потребама и жељама човека, да његовом животу пруже удобност, благостање и уживање.
Тако је у наше доба дошло до митологизације ефикасног знања, пре свега „науке”. Нико не може порећи да човек уз њену помоћ данас изучава безгранични космос, али и сићушни атом. Њеном силом он је укинуо раздаљине на површини наше планете, обуздао многе болести, продужио просечан људски век. Човек, дакле, може лако да се понесе и да поверује да оно што је некад узалуд покушавао да оствари уз помоћ молитава Богу, данас остварује захваљујући „науци”. А ако још није решио све своје проблеме, сасвим је сигурно да ће, уз овај ритам којим се остварује напредак науке, врло брзо и њих решити.
Маштовити чланкописци у часописима популарних издања негују код наивних читалаца то убеђење, те на свемоћ „науке” пребацују све проблеме човека и сва његова питања без одговора. Са повећом сумом новца, у Америци већ данас можеш да обезбедиш себи коначно укидање смрти, које ће, како се верује, кроз неки низ година остварити „наука”; у међувремену, замрзнут спремно чекаш поновно оживљавање. Без сумње, ново безлично божанство, митологизована „наука”, данас је опијум за метафизички отупљене масе.
Да бисмо, међутим, били прецизнији, треба да признамо да је прецењивање могућности науке и тражење основа атеизма у простору физике симптом који се, уз одушевљење, појавио углавном у прошлом веку. Данас, већ, тај симптом не преживљава толико у научним лабораторијама колико у машти лаковерних, које комерцијални кругови експлоатишу, одржавајући мит о свемоћи и о чудотворним могућностима „науке”.
У нашем веку, управо је напредак разних наука који нас окружује дошао да нам расветли тајну света, да одговори на питања која су читаве векове била без одговора, али и да пројави релативни карактер нашега знања и незнатну позитивност наших „позитивних” наука.
Није овде место да подробније анализирамо ову констатацију. Сетићемо се само да нови научни закључци, који су се појавили у нашем веку, захтевају да се одрекнемо осећања да можемо бити сигурни у знање које нам обезбеђују наша чула и схеме наше логике.
Наша сигурност је, углавном, изражена Евклидовом геометријом и Њутновом физиком. Обе оне су се, међутим, показале као науке ограничених могућности и недовољне да објасне космичку стварност. Свакако су корисне ако објашњавамо наше ограничено видљиво искуство, али не важе нити у простору највећих нити у простору најмањих димензија.
Алберт Ајнштајн је први указао на релативност нашег научног знања у односу на истину света. Две теорије релативитета (појединачна и општа) показале су да научно посматрање може да нас доведе само до релативних закључака, јер су ти закључци увек комбинација позиције и кретања посматрача.
Истовремено, начело неодређености Вернера Хајзенберга искључило је коначно предвиђање (те, према томе, и сваку могућност детерминизма) на плану микрофизике и повезало резултат научног посматрања не само са чиниоцем посматрач, него и са самом чињеницом посматрања, односно са сваким односом посматрача и онога што се посматра.
Паралелно с тим, анализа феномена топлотног зрачења коју је извршио Макс Планк и квантна теорија Нилса Бора показале су да се понашање светлости идентификује са грађом и структуром атома, односно са начином на који се и најмања количина енергије нуди посматрачу.
Појављујући се некад у виду честице, а некад у виду валова, најмања „монада” материје или светлости представља чињеницу преношења енергије. А то значи да енергија представља саму ипостас материје; да материја садржи у себи својства и компоненте светлости, а да светлост представља идеалну материју.
– НАСТАВИЋЕ СЕ –
ИЗВОР: „Азбучник вере“, Христо Јанарас, БЕСЕДА, НОВИ САД, 2000.
