Примајући човечанску природу, Бог се укључује у време, увршћује Себе у човечанску историју.
Исус Христос је историјска Личност: рађа се у конкретном времену и месту, од мајке чије генеалошко стабло има корене и разгранава се у конкретном племену Израиља, у царском роду Давидовом. Тако је Он Сам родом Јеврејин, укључен у друштвене прилике јелинизованог света Римске Империје и потчињен политичкој структури власти јеврејске земље, која се налазила под владавином Римљана.
Само Његово име је синтеза двају језика и двеју традиција које сачињавају историјске одреднице Његове епохе и које ће представљати историјско тело прве Цркве: Исус је јеврејско име; Христос је грчка реч. Именом Исус јелинизујемо јеврејско Јешуа, што је изведено од глаголског корена који значи спасавам, помажем. А реч Христос је на грчком глаголски придев који заузима место именице, а изведен је од глагола хрио (хрио = помазати) и означава Помазаника (грчки Христос), Онога Који је примио помазање (грчки Кехрисменос), Који је помазан.
У јеврејској традицији помазивање уљем и миром било је знак избрања за достојанство цара или свештеника – знак да је помазани од Бога изабран да служи јединству народа или односу народа са Господом над силама. Али превасходни Христос (Помазаник) Божији био је у Светом Писму очекивани Месија, те је зато дошло до тога да се по свом смислу реч Христос поистовети са речју Месија.
Повезујући главно име – Исус – са именом достојанства – Христос – Црква назначава историјску Личност и тумачи Догађај који она отеловљује. Јеванђелист Лука нам даје хронолошке одреднице проповеди светога Претече и свега онога што је пратило Христов јавни живот. На почетку одређује годину по томе када је и који римски император био на престолу: „У петнаестој години владе ћесара Тиверија…” Та историјска „тачка” била би довољна за прецизну историјску оријентацију.
Али Лука је упоран, – са марљивошћу искусног историографа, који може да предвиди могуће сумње у Исусову историчност, па то датирање покрепљује и помињањем локалних владалаца: „Кад управљаше Понтије Пилат Јудејом, и Ирод четворовласник Галилејом, а Филип брат његов, четворовласник, Итурејом и земљом Трахонитидском, и Лисаније четворовласник Авилином…” Не задовољава се, штавише, политичким владарима него придодаје и временско одређење осигурано роком службе религијског вођства Израиља: „За време првосвештеника Ане и Кајафе” (Лук. 3, 1-2).
Лукин осећај за прецизно датирање биће оправдан много векова касније, када талас атеизма у Европи, после „ренесансе”, буде покушао да докаже да је Христова личност митска и непостојећа, дајући на тај начин једноставно решење у одмеравању са „лудошћу” и „саблазни” Његове богочовечанске ипостаси. Нараштаји истраживача последњих векова, један за другим, дали су се на опширно и свестрано истраживање историјске веродостојности Јеванђеља: датирање и навођење личности, великодостојника те епохе, места, стицаја догађаја, биће подвргнути провери помоћу филолошке и историјске критике текстова; захтеваће се њихова потврда проналасцима археолошких ископавања.
Хришћанска апологетика ће се позвати на серију ванхришћанских навода о Христовој Личности који потврђују Његово укључивање у историју: Плиније Млађи (око 122. по Христу), Тацит (око 115), Светоније (око 120) – али и ранији наводи, као што је чувени тестимонијум Јосифа Флавија (око 93), летопис Самарићанина Талуса писан у Риму (нешто пре или нешто после 60) и писмо Сиријца Мара Бар Серапиона (73. по Христу).
Научно истраживање разним путевима потврђује историчност личности Исуса Христа – међутим, без тумачења чињенице ваплоћења те Личности.
У другој „одбрамбеној линији” западни рационализам последњих векова позваће се на „митологизацију” Христове историјске личности од стране прве хришћанске заједнице. Логика тога тумачења није за презир: скоро све податке о историјској Личности Исуса Христа црпимо из текстова које је о Њему записивала прва хришћанска заједница: Јеванђеља, Дела апостолских и Посланица апостолских.
Али ти подаци изражавају искључиво проповедничку идеализацију Христове личности, Његово поистовећивање са месијанским ишчекивањем, религиозна стремљења, мисионарске тенденције прве хришћанске заједнице и тако даље.
По њиховом мишљењу, дакле, мора да постоји разлика и растојање између „историјског Исуса” и „Христа апостолских проповеди” које су сачуване у Јеванђељима. Да бисмо превазишли то растојање и да бисмо успоставили историјску истину о Личности Исуса Христа, неопходно је да јеванђелске текстове очистимо од могућих елемената „идеализације” и да задржимо само оне податке чију историјску аутентичност можемо доказати.
Наравно, проблем који се на тај начин рађа је следећи: уз помоћ каквих критеријума би било предузето „чишћење” јеванђелских текстова и до којих граница би се то проширило. Суочавање са тим проблемом у пракси је довело до стварања мноштва школа, ставова и метода тумачења, и то углавном у протестантском свету, где је свака од њих представљала и различиту меру сумње у јеванђелске приповести – доспевајући понекад и до потпуног порицања „натприродних” елемената, тојест чуда и Васкрсења Христовог.
Читава ова проблематика је, свакако, последица одређеног схватања о знању које карактерише нарочито западноевропског човека, а самим тим и човека онаквога типа каквог ствара западни начин живота. И на претходним страницама говорили смо о том захтевању „позитивног” знања, о изискивању потврдности коју би сваки индивидуални ум могао да поседује са сигурношћу, без икаквих неизвесности и сумњи. То претпоставља индивидуоцентричан став живота, одређено схватање индивидуалних безбедности, гарантоване независности, својеврсну цивилизацију „права појединца” – другим речима, начин живота који је антипод црквеном начину постојања.
На претходним страницама смо назначили и то да закључци и самих такозваних „позитивних” наука (како физике тако и историјског и антрополошког истраживања) данас нагињу ка таквом схватању знања које указује на недоступност „позитивног” – објективног и коначног – знања. Тешко је, међутим, да се захтев западног човека да као индивидуа влада знањем и да га црпи унутар граница својих субјективних гностичких могућности, задржи на теоријским истраживањима, јер такав захтев представља плод уопштеног начина мишљења и живљења.
У поређењу са црквеним начином остваривања живота -живота као динамичког достигнућа љубавног (еросног) самопревазилажења и љубавне (агапијске) заједнице, – то је дословно јеретичко схватање живота и истине. У сваком случају, унутар граница саме западне теологије, многи истраживачи су подробно и уз подједнако рационалне аргументе, доказивали историјску веродостојност јеванђелских прича и неоснованост разлучивања „историјског Исуса” од „Христа јеванђелских проповеди”.
За човека западног типа и западног начина размишљања, ово апологетско потврђивање веродостојности Јеванђеља има, без сумње, педагошку корист и може да подржи „слабе савести”. Међутим, потпора „слабих савести” апологетиком има јасне и врло одређене границе: она може да докаже да Јеванђеља не препричавају легенде него истинске догађаје поткрепљене сведочанствима која су много пута потврђена.
Апологетика, међутим, не може да протумачи чињенице из јеванђелских приповести и да расветли узроке и циљ свих тих збивања. Никаква апологетика није у стању да потврди Христово Богочовештво, победу над смрћу и обнову творевине – све то остварено је у Исусовој историјској Личности. Без темељне истине о очовечењу Бога и о обожењу човека, јеванђелско учење представља најобичније утилитаристичко моралисање, а навођења Христових чудеса представљају само један натприродан „парадокс” који је суштински необјашњив.
ИЗВОР: „Азбучник вере“, Беседа, Нови Сад, 2000.
ОБЈАВЉЕНО: 01.04..2022.
