Радикално сумњајући у објективизовани „ауторитет” папизма, протестантизам је као искључиви извор хришћанске истине истакао Библију. Она садржи целокупну истину Откровења Божијег и то на објективан и коначан начин.
То је текст који нам реч Божију чини непосредно приступном; наиме, реч Божија постаје објективна датост, те човек више нема потребе за допунским откровењима или посредницима у вери и у примању божанске речи.
Тој апсолутизацији ауторитета Библије од стране протестантизма, римокатоличка „антиреформација” је супротставила постојање двају извора хришћанске истине: Светога Писма и Светога Предања. Изразитељ и управитељ Светога Предања је „Епископски колегијум” и то преко своје „непогрешиве” главе, папе римскога који је „апсолутни господар светске Цркве” (visibile caput totius Ecclesiae). Његовом ратификацијом црквено Предање стиче истински ауторитет – исто тако и сви они начини којима се формулише и тумачи Откровење Божије: васељенски сабори, мишљења Отаца, литургијска пракса, символи, правила живота и тако даље.
Било да је у питању Свето Писмо или Свето Писмо заједно са Предањем, ради се, у сваком случају, о извору или о изворима одакле појединац „из објекта” црпи истину, односно о потреби објективног ауторитета или о потреби западног човека да се индивидуално обезбеди тиме што ће поседовати несумњиву истину – па макар то обезбеђивање било плаћено његовим потчињавањем обоготвореној схематизацији „непогрешивога”: ауторитету натприродног Откровења или ауторитету науке, богонадахнутости текстова Светога Писма или, касније, текстовима Маркса или било које друге идеологије, а исто тако „непогрешивости” Ватикана или Москве (Кремља) или било ког другог „трона”.
Историја западног човека заправо је дијалектика потчињавања и бунта, где бунт сваки пут значи и избор неког другачијег ауторитета, а самим тим и новог потчињавања, док циљ остаје увек исти: индивидуална безбедност, поткрепа индивидуалне сигурности у истину у коју се верује.
Осим крви која је проливена (у „светим ратовима”, у Инквизацији и мучилиштима установљеним као „ислеђивачке методе у процесу против јеретика”), проливено је и обиље мастила да би се поткрепио ауторитет Ватикана и „непогрешивост” папе. Мобилисани су најневероветнији фалсификати: да је Петар био први епископ Рима; да је имао првенство власти над другим апостолима и да је, сходно томе, завештао ту власт и својим наследницима епископима Рима; да је Константин Велики својим императорским правима („псеудоконстантиновим даровима”) уступио папи управу над Западним Римским царством; да најстарији канони намећу папу као најузвишенијег поглавара црквене, али и грађанске власти („псевдоисидорове декреталије”); да је Кипријан још у трећем веку проповедао папски примат („псевдокипријанови списи”) и многи други. Но, исто толико мастила утрошено је и од стране протестаната да би се поткрепила богонадахнутост Светога Писма, тојест непосредно Божије Откровење, и то само кроз библијски текст.
Тврдили су, наиме, да су писци Библије били само пасивно оруђе, без властитог удела у писању – да чак нису утицали на стил и на интерпункцију текстова и да су само позајмљивали своју руку, механички записујући оно што им је Дух Свети диктирао. Јер, само такво рационално надахнуће било је у стању да на натприродан и неоспоран начин обезбеди непогрешиви ауторитет текстова и пружи вернику сигурност да ће, читајући Библију, моћи да поседује и истину.
Унутар такве климе, сумња науке у историјску веродостојност Списа или основа Предања уклонила је сам темељ „вере”, тојест потчињавања ауторитету. Западни човек је био приморан да изабере између безбоштва и самоушкопљености своје логике или да прихвати компромис са цензурисаним тумачењем јеванђелске приповести, огољеним од сваког „натприродног” елемента – одговарајућим само за морализаторску употребу или чак за политичку експлоатацију.
Живот и пракса неподељене Цркве, као и њена историјска пројекција на богословље и духовност православних Цркава, не познаје ни један, ни два извора непогрешивог ауторитета. Ово не значи да Црква игнорише или потцењује значај и ауторитет Светога Писма и Светога Предања. Одбија, међутим да раздвоји истину од остваривања и искуства истине, односно, остваривања живота „по истини”. Пре било какве формулације, истина јесте чињеница (догађај): историјско остваривање тројичног начина „истинског живота”; она је Тело Христово, то јест Црква. Црква, као чињеница живота, претходи и Писму и Предању – као што Христовој проповеди претходи Његова ипостас.
Без те ипостаси живота јеванђелска реч је само једно учење, које је, додуше, чудесно али и немоћно да род људски спасе од смрти. Свето Писмо и Свето Предање одређују – али не исцрпљују – истину и Откровење Божије људима. Речи истина и Откровење не значе за Цркву некакву „допуну” наших знања која је недоступна научним знањима или било којим другим гностичким методама. То нису неки „чланови Символа вере” које треба без поговора да прихватимо зато што су нама дати на „натприродан” начин; а због таквог начина, ко би се усудио да у њих посумња?! По учењу Цркве истина и Откровење односе се на Бога, који се људима показује као ”истински живот”.
Живот, опет, не може да се открије кроз појмове „о” животу него само као егзистенцијално остваривање које је доступно човеку. Истина и откровење живота представља за Цркву начин постојања оваплоћенога Бога у једној историјској личности, Личности Христа који остварује живот слободан од смрти.
Христос је „пут и истина и живот” (Јов. 14, 6) и остаје „исти јуче и данас” (Јев. 13, 8) као пут и начин постојања Његовог Тела, то јест Цркве.
Познајемо, дакле, истину и Откровење не само читајући Свето Писмо и „символичке” текстове Предања, него обистињујући те текстове својим учествовањем у начину постојања Цркве, у путу тројичног прототипа живота. Свој индивидуални приступ текстовима претварамо у црквену заједницу истине коју ти текстови назначавају. Изван те заједнице, тог црквеног начина постојања, не постоји истина и Откровење већ само некаква религиозна знања – боља или гора од осталих сличних знања. Да бисмо сазнали реч Светога Писма, треба да је изучавамо оваплоћену у црквеном Телу Христовом, у личностима светитеља и наших духовних отаца који нас „рађају” за живот у црквеној заједници.
Читање Светога Писма у нераздељеној, а касније у Православној Цркви, представља литургијски чин: односно, чин заједнице црквеног Тела. Причешћујемо се (заједничаримо) речју апостола, који су постали „сведоци” и „очевици” „појаве” Божије (чули су, видели и опипали Његову историјску пројаву), заједничаримо са њима читајући њихове текстове, не као историјске податке него прихватамо њихово сведочење као потврду живота и заједнице евхаристијског тела. Сваки евхаристијски скуп представља делатну објаву јеванђелске речи: то је остваривање живота – живих и упокојених људи – по узору на тројично јединство, са оне стране пропадљивости и смрти. То је смисао Јеванђеља (благе, добре вести) које прослављамо у Евхаристији када слушамо читање речи апостола као потврду нашег непосредног искуства.
Јеванђелска реч апостола је реч-објава Христа, не због тога што је Христос апостолима диктирао Своју реч неком врстом механичког „богонадахнућа” него због тога што су они описали однос који су остварили са Њим, сам животни однос који се формирао у јединству и евхаристијском телу.
Описали су реч-објаву тога односа: дидактичку констатацију граница-претпоставки јединства Бога и човека, и догађаје – знаке који представљају пројаву начина постојања који то јединство остварује.
Када Црква у Евхаристији доживљава чудо живота ослобођеног од сваке условљености, чудеса Христова описана у јеванђелској приповести нису ништа друго него делимична испољавања и аспекти тога истога чуда. Ако је почетно чудо истинито – ако творевина може да постоји на начин нетварнога – онда ниједно друго чудо није немогуће: „побеђене су границе природе”, уклоњена су ограничења и нужности које руководе творевином. Онда ће „слепи прогледати, хроми проходати, губави се очистити, глуви ће чути, мртви ће устати” (Ј1ук. 7, 22). Јеванђелске приповести о Христовим чудесима Црква никада хије сматрала апологетским доказима који приморавају логику и захтевају веру у Богочовештво Христово. Оне су биле „знаци , односно, полазна знамења чињенице коју Црква сваки пут доживљава „у ломљењу Хлеба”: живот постаје непропадљив, а оно што је смртно обесмрћује се на „богодоличан начин”.
Извор: „Азбучник вере“, Беседа, Нови Сад, 2000.
