Подвигом вере човек побеђује егоизам, прекорачује границе свога ја и улази у нову, транссубјективну и трансцедентну реалност. У тој новој реалности владају нови закони; старо престаје, све ново настаје. Ронећи у непознате дубине те нове реалности, подвижника вера води и руководи молитва, и он молитвом гледа, молитвом осећа, молитвом мисли, молитвом живи.
Пратећи ум човеков на стази вере, Свети Исак вели да је ум ограђен молитвом и вођен молитвом; свака се добра мисао молитвом претвара у богомисао. Али, и молитва је тежак подвиг; она ставља у покрет сву личност човекову, и човек распиње себе у молитви, распиње страсти и грешне мисли, које су срасле са душом његовом. „Молитва је умртвљавање похотљивих мисли телесног живота“.
Стрпљивом истрајношћу у молитви човек обавља врло тежак подвиг, подвиг самоодрицања, који је неопходан у делу спасења, Молитва је „извор спасења“; њоме се стичу све остале врлине, сва добра, зато на човека молитве нападају чудовишна искушења, од којих се он брани и одбрањује молитвом.
Најсигурнији чувар ума јесте молитва. Молитва разгони облаке страсти и просветљује ум. Она низводи мудрост у разум. Знак савршенства је непрекидно борављење у молитви. Духовна молитва прелази у екстазу, у којој се откривају тајне Тројичног Божанства, и ум се налази у сфери свештеног незнања, које је више од знања – ή άγνοια ή’υπέρτερα της γνώσεως.
Започето вером, оздрављење органа сазнања наставља се молитвом. Границе човечје личности се све више и више проширује; егоцентризам постепено уступа место теоцентризму.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
hramsvetijovan.blogspot.com
